Avanture Dzonatana Galibla

Ken Schoolland

Avanture Dzonatana Galibla :

Medju lesinarima, prosjacima, varalicama i kraljevima.

Drugo izdanje, 1994.

Knjiga je dva puta nagradjena medaljom Dzordza Vasingtona od strane Fondacije za slobodu u

Valley Forge

Posveceno dr. John. B. Schoolland-u koji me je naucio kako je vazno da se prave vrednosti potraze u pricama za decu.

Obrazovni projekat SBH

Prvo izdanje : april 1988. godine

Drugo izdanje : 1994. godine

Tekst je zasticen autorskim pravom 1981, 1987. i 1994. godine,( Ken Schoolland) Ilustracije i naslovna strana zasticeni su autorskim pravom 1994. ( Small Business Hawaii, Inc.). Sva prava zadrzava autor. Stampano u Honolulu, Hawaii, SAD. Ova knjiga, kao i njeni delovi, ne mogu se reprodukovati u bilo kojoj formi bez pismene dozvole autora.

Izdavac:

Small Business Hawaii

Hawaii Kai Corporate Plaza, 6600 Kalanianaole, Suite 212. Honolulu, Hawaii, 96825 (808) 396 1724

Kratak sadrzaj : Jedan decak odlazi na jedrenje i gubi se u nevremenu. Dospeva na jedno ostrvo i lutajuci po njemu pokusava da upozna obicaje stanovnika.

Prvo izdanje na srpskom jeziku.

stampano u Beogradu juna 1995 godine.

Knjiga “Avanture Dzonatana Galibla : Medju lesinarima, prosjacima, varalicama i kraljevima” dobro je primljena u SAD gde joj “Freedom Foundation” iz Valley Forge-a dodeljuje nagradu “George Washington Honor Medals” za javne komunikacije i ekonomsko obrazovanje.

Knjiga se sada koristi za nastavu u gimnazijama drustvenog smera i na univerzitetu na casovima iz ekonomije. Knjiga je prevedena i izdata na holandskom, rumunskom, makedonskom, ,ruskom, litvanskom i srpskom jeziku.

Sadrzaj

Prolog

1. Avanture Dzonatana Galibla

2. Izazivaci nereda

3. Svece i kaputi

4. Policija za hranu

5. Prica o ribi

6. Kada kuca nije dom

7. Premesteni iz svoje prirodne sredine

8. Stampanje novca

9. Masina za snove

10. Kupovina moci

11. Na smrt osudjeni berberi

12. Svadje u biblioteci

13. Nije vazno

14. Paviljon od posebnog znacaja

15. Ujka Samta

16. Kornjaca i zec

17. Daj mi tvoju proslost ili buducnost

18. Trznica vlada

19. Najstariji zanat na svetu

20. Bez proizvodnje

21. Aplauzometar

22. Prema potrebi

23. Plata za greh

24. Cija je ta sjajna ideja

25. Za starije : Prevaricu te ako me ne castis

26. Vice versa

27. Vesele bobice

28. Veliki islednik

29. Zakon gubitnika

30. Stan(i) pani

31. Banda demokrata

32. Sila

33. Lesinari, prosjaci, varalice i kraljevi

34. Povratak

Pogovor

Pitanja po poglavljima

Podaci o autoru

O izdavacu

Prolog

Ovo su price za moderno doba. Glavni junak je Dzonatan Galibl, decak koji je negde na raskrscu ovog i proslog veka ziveo u malom primorskom gradu. Posle jedne velike bure, Dzonatan je nasukan na neko daleko ostrvo ciji stanovnici imaju cudne, ali ipak zacudjujuce poznate obicaje. Iz prevelike znatizelje on dozivljava sijaset avantura i suocava se sa ucesnicima, idejama, motivima i odlukama koji cine drustvo. Dzonatanova prica bila bi korisna u izgradnji sveta sutrasnjice jer ispituje znacajne vrednosti.

Avanture Dzonatana Galibla

Nekada davno, u gradicu kraj mora, dok jos juzna Kalifornija nije bila pretrpana kabrioletima filmskih zvezda, ziveo je jedan decak po imenu Dzonatan Galibl. Svako bi za njega rekao da je obican, osim njegovih roditelja koji su smatrali da je on pametan i izrazito atletski gradjen – od glave, sa svetlo plavom razbarusenom kosom, pa sve do peta prevelikih stopala. Vredno su radili u voskarskoj radnjici, u glavnoj ulici gradica, maticne luke jedne male ribarske flote. Bilo je tu poprilicno vrednih ljudi, dobrih, losih – jednostavno prosecnih.

Obicno, kada nije bio zauzet kucnim poslovima i raznosenjem naruDzbina iz porodicne radnje, Dzonatan bi jedrio svojom sklepanom barkom u potrazi za nekom avanturom van uzanog kanala male luke. Kao i mnogim decacima posle 15 godina provedenih u istom mestu, Dzonatanu se zivot ucinio malo dosadnim, a ljudi oko njega bez maste. Ceznuo je da vidi neki neobican brod ili neku veliku ribu, za vreme svojih kratkotrajnih krstarenja van luckog kanala. Mogao bi da naleti na neki gusarski brod ili da bude primoran da sa gusarima plovi preko sedam mora, kao kapetanov sluga, ili da ga neko od kitolovaca primi na brod da sa njima krstari u potrazi za masnom lovinom.

Medjutim, vecina krstarenja bi se zavrsavala kada bi u stomaku osetio glad ili kada bi mu se grlo osusilo od zedji, a vecera mu bila jedina misao u glavi.

Jednog od onih lepih lepog prolecnih dana, kada vazduh mirise kao isuncana posteljina, mladom Dzonatanu more se ucini tako lepim da je mislio samo na to kako ce da spakuje rucak i ribarsku opremu u svoju malu barku i krene na krstarenje duz obale. S povetarcem u krmi, Dzonatan nije primetio tamne olujne oblake kako se gomilaju na horizontu.

Dzonatan je tek odnedavno poceo da jedri i izvan luke, ali je postajao sve samopuzdaniji. Isprva nije vodio racuna o tome sto vetar postaje sve jaci , dok nije postalo suvise kasno.

Ubrzo je poceo da se besomucno bori sa jedrom i konopcima posto se na njega srucila oluja svom silinom. Talasi su bacali barku tamoamo kao orahovu ljusku. Svi njegovi napori da upravlja camcem po uzasnom vetru ostali su bez uspeha. Na kraju je pao na dno camca drzeci se za ivice, u nadi da ce ga to spasiti od prevrtanja. Dan i noc su se stopili u uzasan kovitlac.

Kada je bura konacno utihnula, camac je bio upropascen , j pocepanih jedara, i sasvim nagnut na levu stranu. More se smirilo, ali se zadrzala gusta magla, koja je obavijala camac i kroz koju se nista nije moglo videti. Posto je danima plutao po moru, potrosio je svu vodu, tako da je mogao da kvasi usne samo onom vodom koja se zadrzavala na ostacima jedara . Magla se digla i Dzonatan je primetio nejasne obrise nekog ostrva. Kada ga je struja priblizila, razaznao je zelene povrsine koje su se uocavale na pescanim plazama i strme obronke brda, pokrivene bujnim rastinjem. . Talasi su ga naneli na sprud u plicaku. Napustivsi camac, Dzonatan je svom snagom zaplivao ka obali. Ubrzo je nasao, i halapljivo poceo da guta ruzicaste guave, zrele banane i drugo ukusno voce, koje je raslo u izobilju iza peskovite obale u vlaznoj klimi Dzungle. Cim je povratio malo snage, Dzonatan se osetio ocajno usamljenim, ali s olaksanjem sto je ostao ziv, ustvari bio je uzbudjen sto je nenadano upao u ovakvu avanturu. Odmah je krenuo peskovitom obalom u nameri da vise sazna o ovom cudnom nepoznatom ostrvu.

2. Izazivaci nereda

Nekoliko sati Dzonatan je hodao u pravcu uzvisice iza plaze i kroz gusto rastinje . Iznenada, zacuo je vrisku neke zene, negde sa padine ispred. Zastao je, povio glavu i oslusnuo da bi odredio odakle dopire zvuk. Ponovo se cuo jezivi krik za pomoc. Probijajuci se kroz splet granja i puzavica, verao se uzbrdo odakle je dopirao krik. Uskoro se izvukao iz Dzungle i potrcao Dzombastom stazom. Samo sto je zasao iza krivine na stazi, nasao se licem u lice sa ogromnim i snaznim covekom, koji ga je odgurnuo u zbunje kao musicu. Osamucen, podigao je glavu i ugledao dva coveka kako vuku jednu zenu, udarajuci je i vicuci. Dok je povratio dah, oni su vec nestali.. Ubedjen da zenu ne bi mogao sam da oslobodi, Dzonatan je potrcao niz stazu da potrazi pomoc.

Kad je izbio na cistinu spazio je grupu ljudi, okupljenu oko velikog drveta po kome su udarali stapovima. Dzonatan je pritrcao i zgrabio za ruku coveka za koga mu se ucinilo kao da nadzire ostale. “Molim Vas gospodine, pomozite!” rece Dzonatan, jedva dolazeci do daha.”Tamo dole dva coveka silom odvode jednu zenu!”

“Ne brini”, rece nadzornik osorno. “Ta zena je jednostavno uhapsena zato sto je ugrozavala poslove svih koji ovde rade. Stoga zaboravi i idi svojim putem, imamo posla”.

“Stvarno!” rece Dzonatan jos uvek zadihan. “Nisam ni pretpostavljao da je ta zena, ovaj, kriminalac.” Ali Dzonatan nije odustajao, jer ako je zena kriminalac, zasto je tako ocajnicki prizivala u pomoc? “Izvinite, gospodine, ali kakav je zlocin ova zena pocinila?”

“Ah, opet ti?” progundja covek ljutito.

“Rekli ste da je svim radnicima ovde ugrozila posao,” rece Dzonatan. Besno gledajuci u upornog decaka, nadzornik otpoce nabusito : “Kao sto vidis, mi ovim stapovima obaramo drvece za gradju. Nekada je potrebno i stotinu ljudi da radi danonocno da bi za manje od mesec dana oborili jedno povece drvo.” Covek zacuta i pazljivo ocisti prasinu sa rukava svog lepo sasivenog kaputa.

“Jutros je ta zena dosla na posao sa komadom metala nasadjenog na jedan kraj stapa i dovela sve ostale do besa, oborivsi drvo za manje od jednog sata – i to sve sama! Pomislite samo! Takva pretnja nasem tradicionalnom nacinu rada mora se spreciti. Sada je vode u gradski zatvor zbog ometanja rada.”

Cuvsi to, Dzonatan je razrogacio oci, zaprepascen da neko moze biti kaznjen zbog takvog izuma. Tamo, odakle je on, svi su koristili sekiru za obaranje drveca. Tako je i dosao do gradje za svoju barku. “Ali njen izum omogucava ljudima da obaraju drvece bez obzira na uzrast i snagu. Nece li to ubrzati i pojevtiniti proizvodnju drveta za izradu raznih predmeta?”

“Kako to mislis?”, obrecnuo se covek ljutito. “Kako mozes da podrzavas takvu ideju? Ovako plemenit posao nije za slabice koji se tek tako necega dosete”

“Ali, gospodine,” na to ce Dzonatan, trudeci se da ga ne uvredi, “Ove drvosece su spretni i pametni ljudi.Oni bi mogli vreme koje bi ustedeli na seci drveta da iskoriste za izradu nekih novih proizvoda od drveta. Mogli bi da izradjuju ormane, stolove pa cak i kuce.”

“Svrha rada je da se ispuni vreme i da covek ima siguran posao – a ne da dobije neke nove proizvode,” rece covek, sa pretecim izrazom na licu. “Govoris kao da trazis nevolju.”

“Ne, ne gospodine, ne zelim nikakvu nevolju, gospodine. Vi ste verovatno u pravu. Pa, moram da idem.” I Dzonatan zurno podje putem kojim je i dosao, osecajuci se neprijatno posle svog prvog susreta sa ovdasnjim ljudima.

3. Svece i kaputi

Staza je, probijajuci se kroz gustu sumu, postala nesto sira. Dzonatan je video da se Dzungla zavrsava na obali reke koja je bila premoscena uskim prelazom. Na drugoj strani su se videle neke zgrade i on pomisli da bi mogao nekog da upita gde se to nalazi. Presavsi most, naisao je na mladu zenu, koja je drzala komadic hartije u ruci, stojeci kraj stola prekrivenog malim beDzevima. “Molim Vas, gospodine,” molecivo je rekla zena, pogledavsi ga svetlim ocima i ispuzivsi ruke u nameri da zadene beDz na iskrzani Dzep Dzonatanove kosulje. “Hocete li, molim Vas, da potpisete moju peticiju?”

“Mislim da sam se izgubio,” promucao je Dzonatan. “Da li biste mogli da mi pokazete put do grada?”

Zena ga je sumnjicavo pogledala u nedoumici, pitajuci se da li je ovaj decak iz sela na obali, koji se jednostavno izgubio, ili je jedan od onih nepozeljnih stranaca. “Mogli bi ste zacas da potpisete moju peticiju,” rece zena,” jer ce biti od velike koristi mnogim ljudima.”

“Pa, ako vam to toliko znaci.” Dzonatan sleze ramenima, uze njeno pero i potpisa peticiju. Osetio je sazaljenje prema njoj jer je bila umotana u neku tesku odecu po tako prijatnom i suncanom vremenu. “Radi cega je ova peticija?”

Zena je skrstila ruke kao pevacica kada se priprema da otpeva svoj solo.”Ovo je peticija u cilju za zastitu poslova u industriji. . Vi podrzavate poslove u industriji, zar ne?” upita molecivo zena.

“Naravno ” brzo je odvratio Dzonatan, secajuci se sto se desilo onoj drugoj zeni koju je sreo na putu. Nikako nije zeleo da izgleda nezainteresovan za posao tih ljudi. “Ali kako ovo moze da pomogne?” upitao je dok je upisivao svoje ime.

“Drzavno vece obicno stiti domace proizvodjace i industriju od proizvoda koji se uvoze na nase ostrvo.Ako sakupim dovoljno potpisa, vecnici su obecali da ce uciniti sve sto je u njihovoj moci da zabrane uvoz strane robe, koja ugrozava moju prizvodnju.”

“A sta Vi proizvodite?” upitao je Dzonatan.

“Ja zastupam proizvodjace sveca i kaputa. Ovom peticijom zahtevamo zabranu sunca!”, odvratila je ponosno mlada zena.

“Sunca?” promucao je Dzonatan. “Kako, ovaj, zabraniti sunce?”

Zena pogleda Dzonatana i rece kao da se brani : “Znam da to izgleda pomalo drasticno, ali zar ne uvidjate…Kakvu stetu sunce cini proizvodjacima sveca i kaputa, voskarima i krojacima. Sigurna sam da se slazete da je sunce veoma jevtin izvor svetlosti i toplote. E, to vise necemo trpeti.”

“Ali sunceva svetlost i toplota su besplatni,” usprotivio se Dzonatan. Zena je izgleda bila uvredjena njegovom primedbom pa je placnim glasom odgovorila : “U tome je problem, zar ne shvatate?”, uzevsi komadic hartije pokusala je da mu nesto napise. “Prema mojim proracunim mogucnost nabavke uvozne robe po niskoj ceni smanjuje potencijalne mogucnosti zaposlenja i umanjuje plate za oko 50 odsto…mislim, u proizvodnji koju ja zastupam. Visoki porezi na prozore ili jos bolje, izricita zabrana, mogli bi lepo da poboljsaju nasu situaciju.”

Dzonatan spusti peticiju. “Ali ako ljudi moraju da placaju voskarima i krojacima za svetlost i toplotu, ostace im manje novca za druge stvari…Stvari kao sto su meso, pice ili hleb.”

“Ja ne zastupam kasape, pivare niti pekare, ” odbrusila mu je zena i zgrabila peticiju Dzonatanu ispred nosa, pre nego sto je uspeo da upise svoje ime. “Vidim da ste vise zainteresovani za neku potrosacku pogodnost nego za zastitu i sigurnost nase proizvodnje i za valjane poslovne investicije. Dovidjenja.” Okrenula se na peti i odmarsirala je ostavljajuci Dzonatana kraj mosta.

“Zabraniti sunce?” pomislio je. “Kakva luda ideja?” Dzonatan je krenuo u nadi da ce sresti nekog razumnijeg.

4. Policija za hranu

Blatnjava staza se postepeno sirila pretvorivsi se u seoski put pokriven sljunkom. Umesto Dzungle, sa obe strane puta, prostirala su se polja zrele psenice, i bogati vocnjaci. Prizor bogatog roda podstace u Dzonatanu jos veci osecaj gladi pa je pomislio da bi od nekog mogao da zatrazi nesto za jelo. Tako je zastao pred prvom seoskom kucom. Na tremu je ugledao zenu i troje sitne dece, koja su scucurena plakala.

“Oprostite, gospodjo” obrati joj se Dzonatan nezno “u kakvoj ste nevolji?”

Zena podize pogled i rece kroz plac : “Moj muz…Oh, moj muz…Znala sam da ce jednog dana doci do ovoga. Uhapsila ga je policija za hranu.”

“Zaista mi je zao sto to cujem, gospodjo”, rece Dzonatan milujuci nezno po glavi jedno od njene dece. “Ali zasto ga je policija za hranu uhapsila?”

Zena je stisnula usne, boreci se da zaustavi suze : “Njegov zlocin je u tome…Proizvodio je previse hrane!”

Dzonatanova zapanjenost je bila ocigledna. Ovo ostrvo je zaista neko cudno mesto. “Zlocin je proizvoditi previse hrane?”. upita je. Zena je pokusala da objasni : “Policija za hranu je prosle godine odredila koliko hrane smemo da proizvedemo i da prodamo.Oni tvrde da prekomerna proizvodnja hrane obara cene na lokalnom trzistu. Niske cene cine stetu drugim zemljoradnicima”. Ujela se za usnu, ali joj izlete : “Moj muz je bio bolji zemljoradnik od svih ostalih zajedno.”

Iznenada Dzonatan zacu grohotan smeh iza svojih ledja. Neki krupan i debeo covek isao je kocoperno , stazom prema seoskoj kuci. “Ha, Ha!Ja tvrdim da je bolji zemljoradnik onaj koji ima zemlju. Jel’ tako, gospo?” rece covek i podrugljivo se nasmeja na troje dece, razmahnuvsi siroko rukom. “A sada spakujte svoje prnje i tornjjte se odavde.”

Covek zgrabi lutku koja je lezala na stepenicama i tutnu je Dzonatanu u ruke. “Mali, siguran sam da ce joj biti potrebna pomoc. Odlazite , ovo je sada moja kuca.”

Zena ustade, dok su joj oci besno sevale : “Moj muz je bio bolji farmer nego sto ces ti ikada biti.”

“O tome bi se moglo raspravljati,” rece covek neotesano se cereci “O, svakako, on je odlicno proizvodio kukuruz i zito. Bio je finansijski genije da odredi koje useve da gaji da bi zadovoljio kupce i da za to dobije najbolju cenu na trzistu. Kakav covek. Ali jedno je zaboravio: cene i useve odredjuje Savet guvernera. On jednostavno nije shvatio politiku poljoprivrede.”

“Ti parazitu,” povikala je zena, “Uvek si pogresno procenjivao i tracio skupo gnojivo i seme, sto god da si sadio, a niko nije kupovao tvoje proizvode. Sejao si po vodoplavnom zemljistu i po ledini i sve izgubio. I to ti nije bilo dosta. I kad si u svemu pogresio ubedio si Savet guvernera da ti otkupe tvoju trulez.”

“Dzonatan se namrsti i zamisljeno rece : “Znaci zaista nema nikakve vajde sto je neko dobar zemljoradnik?”

“Ovde ne valja biti suvise dobar,” rece zena. “Moj muz, je za razliku od ovog ljigavca, odbio da laska clanovima Saveta i pokusao je posteno da proizvodi i prodaje svoje proizvode. Odbio je da ispunjava kvote koje je odredila policija za hranu.”

Gurajuci zenu i decu sa trema covek promumla :”Nijedan seljak ne moze zadugo da se nosi sa policijom za hranu. Tvoj muz nije ni prvi ni poslednji koji je to pokusao. Svakako da je dobro za mene sto se takve budale bave zemljoradnjom. A sada se gubi sa moje zemlje!”

Dzonatan je pomogao zeni oko stvari i dece, te se lagano udaljise od njihove bivse kuce. Na zavoju puta, oni se osvrnuse da jos jednom bace pogled na svoju urednu kucu i stalu. “Sta ce biti s vama sada?”, upita Dzonatan.

Zena uzdahnu : “Kako mi je muz u zatvoru i bez sredstava, ne znam kako cu izaci na kraj sa hranom cije cene stalno rastu ovih dana. Zavisicu od pomoci mojih prijatelja i rodbine. Da nemam njih, morala bih da molim Savet guvernera za pomoc, a oni bi to jedva docekali.. Hajdemo deco.”

Zena ozlojedjeno promuca : “Savet obecava da ce se brinuti za one koji zapadnu u bedu…bedu koji sami stvaraju. Na bedi i obecanjima se zasniva njihova moc. Za svoju velikodusnost koriste rad ostalih ljudi.”Dzonatan se uhvati za stomak osecajuci vise mucninu nego glad.

5. Prica o ribi

Posto su presli jos jednu miljju, Dzonatan ostavi zenu sa decom u kuci njenih rodjaka . Oni mu zahvalise i pozvase ga da ostane kod njih, ali je Dzonatan odlucio da nastavi put.

Nesto kasnije, stigao je do obale jednog jezerca, gde je zatekao ribara kako cisti nekoliko ribica koje je ulovio u jezeru. “Kakav je ulov?” upitao je Dzonatan uctivo.

I ne podigavsi pogled starac je odgovorio pomalo ljutito : “Slab. Ova sitna riba je sve sto sam jutros ulovio.” I nastavio je sa ciscenjem svog bednog ulova.

Posto je Dzonatan, kod svoje kuce, dobar deo vremena provodio u ribarenju, znalacki upita : “Sta ste koristili za mamac?”

Starac pogleda Dzonatana zamisljeno i rece : “Nema greske u mom nacinu ribarenja, sinko.” Zatim se ponovo lati svoga posla. “Ulovio sam najbolje sto je preostalo u ovom jezeru.”

Dzonatan je bio pronicljiv momak, pa je pomislio da ce vise saznati od starca ako bude cutao. Posle nekoliko minuta stari ribar mu dade znak da pridje da sedne sa njim pored vatre koja je dimila, da podele malo ribe i komad hleba. Dzonatan je halapljivo gutao svoj deo iako se pomalo osecao krivim sto je starcu prepolovio ionako mrsavu veceru. Posto su zavrsili , Dzonatan se ucutao ,sasvim siguran da ce starac poceti sa pricom.

“Nekada se ovde lovila zaista krupna riba”, rece starac tuzno, “ali je sva pohvatana tako da je ostala samo ova sitna.”

“Ali sitna riba poraste, zar ne?”, rece Dzonatan, ne skidajuci pogled sa socne trave koja je rasla u plicaku duz obale, gde bi mnogo riba naslo zaklon.

“Cak i sitnu ribu ulove oni koji vole ovde da pecaju. Ali to nije sve, ljudi bacaju otpad u jezero. Pogledajte onaj debeli sloj sto pliva na drugoj strani.”

Dzonatan je zbunjeno gledao : “Zasto drugi pecaju vacu ribu i bacaju otpad u vase jezero?”

“O, ne”, rece ribar “ovo nije moje jezero, ono pripada svima…kao i suma i potoci.”

“Znaci da ove ribe pripadaju svima, pa i meni?”, upita Dzonatan, osecajuci se sada manje krivim sto je podelio veceru sa starcem, a koju nije zaradio.

“Ne bas sasvim,” odgovorio je starac.”Ono sto je svacije ustvari nikome ne pripada…dok riba ne zagrize moju udicu. Onda je moja.”

“Ne razumem”,namrsti se Dzonatan zbunjeno.Govoreci sebi u bradu on ponovi : “Riba je svacija, sto znaci da nikome ne pripada, dok ne zagrize vasu udicu. Tek tada ona pripada vama? Ali cinite li ista da bi ste je sacuvali i pomogli da poraste?”

“Svakako da ne,” podrugljivo smrknu starac. “Sto bih ja brinuo o ribi koju moze svako da dodje i ulovi kad god mu se prohte. Ako neko drugi ulovi ribu i baci otpad u jezero ,onda propada sav moj trud. Ceznjivo gledajuci u vodu starac dodade : “Palo mi je na pamet kako bi dobro bilo da je jezero moje. Tada bih se ja brinuo da riba bude dobro hranjena i uzgajana. Brinuo bih o jezeru kao sto stocar iz susedne doline se brine o svom rancu. Uzgajao bih najotporniju i najkrupniju ribu i budite sigurni da ne bi pored mene bilo ribokradica i onih sto bacaju otpad u jezero. Postarao bih se da…”

Dzonatan prekide starca : “Ko sada vodi brigu o jezeru?”

Lice ribara se skameni. “Jezerom stvarno upravlja Savet guvernera. Oni se biraju svake cetvrte godine, tako da su oni ti koji odredjuju predstavnike koji ce upravljati ribljim gazdinstvom, a bice dobro placeni od mog poreza. Od njih se ocekuje da vode racuna o ribi i da se otpad ne baca u jezero. Smesno je sto svi oni koji se dodvore Savetu guvernera dolaze u ribolov i bacaju otpad kako im volja.”

Posto je malo razmislio Dzonatan je upitao : “Pa, kako vode racuna o jezeru?”

“I sam vidis,” progundjao je starac. “Pogledaj ovaj moj mali ulov. Izgleda da se ribe smanjuju kako se plate direktorima gazdinstva povecavaju.”

6. Kada kuca nije dom

Dzonatan se sutradan ujutro oprostio s ribarem i nastavi svojim putem. Konacno, Dzonatan ugleda neki malo veci grad, sa desetinama drvenih kuca i izvesnim brojem vecih zgrada, koji se prostirao duboko u dolinu.

Kada je stigao do prvih kuca, zatekao je grupu ljudi koja je zamahujuci iz sve snage sekirama i cekicima rusila jednu kucu. Malo dalje je stajala neka zena i posmatrala sta se dogadja.

Kad joj se priblizio, zapazio je da je zena veoma uzbudjena zbog te halabuke. “Izgleda da ima puno posla,” primetio je Dzonatan kao uzgred. “Kuca ne izgleda mnogo oronula. Ko je vlasnik i zasto je ruse?”

“Pitanje je zaista na mestu”, uzvratila je zena besno. “Mislila sam da je kuca moja, ali sada znam da nije.”

“Valjda znate da li je Vasa ili ne ?” upitao je Dzonatan.

Ojadjena zena je zurila u oblak prasine, koji se podigao kada srucio zid. “Nije to bas tako jednostavno jer vlasnistvo podrazumeva i kontrolu necega, a ovde niko nista ne kontrolise. Sve je pod kontrolom vlasti, pa prema tome, oni poseduju kucu koju sam ja podigla”, odvratila je zena. Zatim je strgnula hartiju sa stuba koji je bio postavljen pred kucom. “Vlast mi odredjuje sta mogu da gradim, kako da gradim, kada mogu da gradim, kako da koristim zgradu i kada moram da je srusim. Da li to lici na kontrolu sopstvenog vlasnistva?”, upitala je gnevno.

“Pa”, pokusao je Dzonatan, sa glupim izrazom na licu, “Zar ne treba Vi da zivite u njoj i da Vi odlucujete kako cete da je koristite?”

“Samo dok uredno placamo porez na svojinu. Kad ne uspem da im platim, vlasti me izbacuju pre nego sto uspete da izgovorite : “Sledeci slucaj”. Zena je pocrvenevsi od besa nastavila zadihano : “U poslednje vreme to se cesto desava jer porezi rastu brze od plata.”

“Znaci li to da niste platili porez” upita decak, “pa zbog toga ovi ljudi ruse vasu kucu?”

“Naravno da sam platila taj prokleti porez!” skoro da je povikala. “Ali im to nije bilo dovoljno. Ovoga puta mi je Savet saopstio da se moj plan gradnje ne slaze sa njihovim…glavnim vladinim planom. Dali su mi novcanu nadoknadu za kucu, onoliko koliko su oni smatrali da vredi, a sada ce je ukloniti da bi tu podigli park. U centru parka bice postavljen jedan lep, veliki spomenik jednom od vodecih savetnika.”

“Barem su vam isplatili kucu,” rece Dzonatan pa malo razmislivsi nastavi : “Da li ste zadovoljni onim koliko su Vam platili?”

Zena ga popreko pogleda : “Da sam bila zadovoljna ne bi poveli i policiju da bi bili sigurni da cu prihvatiti .Cak i da su meni dali dovocno, razliku bi naplatili od mojih suseda. Jer, ko bi im to nadoknadio.Novac nikad ne izlazi iz Dzepa Saveta.”

Dzonatan klimnu glavom i upita zbunjeno : “Sta predstavlja vladin plan?”

“Vladin plan”, odvratila je zena zajedljivo, “odredjuje svako ko ima politicku moc. Da sam o celog zivota jurila za politickom moci, mogla sam svakome namecem svoje planove. A onda sam mogla da oduzimam kuce, umesto da ih gradim”

“Ali svakako je potreban plan da bi se lepo uredio grad”, rekao je Dzonatan, ocekujuci odobravanje. Pokusao je da nadje logicno objasnjenje za nevolju koja ju je zadesila.

“I zar ne bi trebalo da ukazemo poverenje vladi koja predlaze takav plan?”

Zena pokaza rukom u pravcu grada : “Idi i uveri se sam. Ostrvo Korada je preplavljeno necuvenim projektima vlade…i svi su oni isplanirani, a od planiranih gori su samo dovrseni projekti. Projekti su kostali daleko vise no sto je Savet obecao. A ti projekti su tako traljavo radjeni da ni ja ni ti ne bismo dali svoj novac za tako nesto. Zato ih zvanicnici isplacuje novcem od poreza, a ugovore sklapaju sa prijateljima koji im , kasnije, pomazu da budu izabrani u Savet.”

Upiruci kaziprstom u Dzonatana nastavila je : “Gradjevinari bi trebalo prvo da pokazu svoje sposobnosti, pre nego sto se prihvate nekog slobodnog projekta, a ne nasa vlast. Kao da je glupost opravdanje za svaki njihov novi projekat.Zar mudro planiranje treba silom nametnuti ljudima? Oni koji se oslanjaju na silu ne zasluzuju Vase poverenje.”

7.Premesteni iz svoje prirodne sredine

Dzonatan je nastavio svoj put razmisljajuci o zagonetnim zakonima s kojima se upoznao na ostrvu Koroda : “Svakako da narod nece da bira vladu ili da trpi zakone koji ne mogu da mu obezbede blagostanje.” Sve je bilo u zelenilu, a vazduh je bio tako prijatan i topao. Iduci prema gradu, Dzonatan je uzivao u setnji.

Nije ni opazio kad je stigao do dela puta sa cije se obe strane uzdizala neobicna gvozdena ograda. Iza ograde, na desnoj strani, ugledao je cudne zivotinje svih velicina i oblika. Sa druge strane ograde stajalo je na desetine ljudi i zena, svi obuceni u prugaste kosulje i pantalone. Prizor ove dve grupe koje su stajale licem u lice, bio je krajnje cudan.

Dzonatan je spazio cuvara , u braun uniformi koji se poigravao kratkom palicom setkajuci tamoamo ispred kapije sa leve strane..Odlucio je da mu pridje.

“Molim Vas, gospodine”, pitao je Dzonatan uctivo. “Mozete li mi reci cemu sluzi ova visoka ograda?”

Masuci palicom u ritmu koraka, cuvar ponosno odgovori : “To je ograda naseg zooloskog vrta”.

“O,” rece Dzonatan, zureci u copor cupavih zivotinja sa ogromnim repovima, koje su skakale sa zidova svojih kaveza.

Strazar, vec naviknut da vodi grupe ovdasnje dece, poceo je ko zna koliko puta ponovljen govor : “Videcete da imamo izvanredan izbor zivotinja u zooloskom vrtu. S one strane pak”, pokazao je preko puta “cuvamo zivotinje koje smo skupili iz celog sveta. Ova ograda ih drzi okupljene na jednom mestu kako bi narod mogao da ih gleda. Ne smemo da pustamo zivotinje da lutaju unaokolo da ne bi povredile nekog.”

“Auh” uzviknuo je Dzonatan. “Mora da vas je kostalo citavo bogatstvo da nadjete sve ove zivotinje, da ih uvezete, a zatim da se brinete o njima.” Strazar se nasmesio na Dzonatana i lako odmahnuo glavom. Svi u gradu, osim mene, placaju porez za zooloski vrt.”

“Svi?”, upitao je Dzonatan.

“Pa ima onih koji pokusavaju da izbegnu svoje obaveze. Neki gradjani, koji nisu voljni da plate, kazu da nemaju nikakvog interesa da ulazu svoj novac u zoo vrt. Ostali to odbijaju jer smatraju da zivotinje treba iskljucivo izucavati u svom prirodnom stanistu.”

Strazar se okrenuo prema ogradi koja je bila iza njega i prevukao palicom preko teskih gvozdenih vrata : “Gradjane koji odbijaju da plate porez za zooloski vrt, smestamo ovde iza resetaka. Takve ljude je onda moguce proucavati, jer im je onemoguceno da lutaju naokolo i da nanose stetu drustvu svojom rusilackom tvrdoglavoscu.”

Dzonatan je vrteo glavom u neverici. Uporedjujuci obe grupe iza resetaka, on se i sam pitao da li bi rado placao za odrzavanje straze i oba zoo vrta. Sake su mu stiskale gvozdene sipke dok je razmisljao o ponosnim licima zatocenika. Zatim se okrenuo i ispitivacki posmatrao nadmeni izraz na licu cuvara, koji je neprekidno marsirao tamoamo ispred kapije i vrteo palicom. Nastavljajuci svoj put, Dzonatan se osvrnuo da jos jednom pogleda ogradu, pitajuci se koji ljudi su veca opasnost po drustvo – oni unutar ograde ili oni izvan. nje.

8. Stampanje novca

Pred Dzonatanom se ukazase gradske zidine sa citavim nizom teskih, sirom otvorenih drvenih kapija. Neki ljudi su bili na konjima, neki su nosili kutije i sveznjeve, neki gurali kolica raznih velicina i oblika, i svi su prolazeci kroz svod kapije, ulazili u grad. Dzonatan se isprsio, doterao i otresao svoju dronjavu kosulju i umarsirao sa ostalima.

Cim je prosao kapiju cuo je zaglusujucu buku neke masinerije, koja je dopirala sa drugog sprata jedne velike zgrade od crvene cigle. Ubrzano kloparanje je licilo na stampariju. “Mogao bih da nadjem neke lokalne novine”, pomisli Dzonatan. “Procitao bih sve o ostrvu Koroda i njenim stanovnicima. Mozda bih dokucio kako da se vratim kuci.”

Zasavsi iza ugla zgrade, ne bi li nasao ulaz, zamalo sto nije naleteo na jedan lepo obucen par, koji se setao ruku pod ruku. “Oprostite” izvinjavao se Dzonatan. “Izgleda da ne mogu da nadjem ulaz u novinsku zgradu. Da li biste mi pokazali…”

“Dama se smeskala dok je gospodin ispravio Dzonatana. “Rekao bih da ste pogresili, mladicu. Ovo je drzavna stamparija novca, a ne novinska kuca.”

“O”, uzdahnu Dzonatan razocarano. “Nadao sam se da cu tu naci neke bolje novine.”

“Sto si tako neraspolozen?” upitao ga je covek. “Razvedri se malo. Ovaj zavod je od veceg znacaja i izvor daleko vece srece od novinske kuce. Zar ne, draga?” obratio se tapkajuci zeni po ruci.

“Da, to je istina”, uzvratila je ona kroz smeh. “Stampaju velike kolicine novca da bi usrecili ljude.”

“Mozda bih ovde nasao resenje za svoj odlazak sa ostrva”, pomislio je Dzonatan. Mozda bih na taj nacin mogao da kupim kartu za brod. “Odlicna ideja”, razvedrio se i rekao glasno : “I ja bih zeleo da budem srecan. Mozda bih mogao da odstampam nesto novca i…”

“A, ne”, prekinuo ga je covek masuci prstom ispred Dzonatanovog lica. “To ne dolazi u obzir. Zar ne, draga?”

“Naravno,” dodala je zena. “Oni koji stampaju novac bez ovlascenja vlade okvalifikovani su kao ‘falsifikatori’ i baceni su u tamnicu. Mi ne trpimo takve hulje u nasem gradu.”

Covek je snazno zatresao glavom : “Kada falsifikatori stampaju novac i trose ga, on preplavi ulice i smanjuje vrednost novca svima ostalima. Svako ko ima ustedjevinu ili utvrdjenu platu ubrzo shvati da mu je novac obezvredjen.”

“Mislim da ste rekli da stampanje mnogo novca usrecuje ljude”, rekao je Dzonatan, mrsteci se u uverenju da mu je nesto izmaklo.

“Da, to je istina” odgovorila je zena. “Ali pod uslovom…da se on stampa u drzavnoj stampariji”, prekide je covek, pre nego sto je uspela da dovrsi.Ovo dvoje su se toliko dobro poznavali da su jedno drugom mogli da dovrsavaju misli, sto se Dzonatanu ucinilo veoma zabavnim. “Ako je novac drzavni , onda to nije krivotvorenje”

“To su deficitarne finansije,” nastavila je zena, kao da izgovara nauceni tekst.

“Ali ako se to radi sluzbeno, onda oni koji stampaju novac nisu lopovi”, dodao je covek.

“Svakako da ne”, dopunila ga je zena. “Ovi sto trose novac su clanovi Saveta guvernera.”

“Da”, prihvatio je covek. “I oni su veoma velikodusni. Taj novac trose za projekte za lojalne gradjane, koji su dovoljno dobri, da glasaju za njih?”

Gledajuci u Dzonatana upitase ga u glas”:”Zar Vi ne biste glasali za njih”

Dzonatan je malo razmislio, dok su ovo dvoje bez reci iscekivali odgovor.

“Jedno pitanje”, rekao je najzad, “Sta se desava sa svim platama i penzijama? Rekli ste malopre da su one obezvredjene kada se stampa vise novca. Da li su tada svi srecni?”

njih dvoje se pogledase, a gospodin odvrati : “Svakako da su srecni sa savetnicima. Narod je srecan kada vlada na njega trosi puno novca, jer koga je briga odakle on dolazi?”

“Pa koga onda narod okrivljuje sto su mu plate i penzije obezvredjeni?” upitao je Dzonatan.

Sad zena poce da objasnjava : “Savetnici veoma savesno istrazuju korene problema na ostrvu. Oni su ustanovili da su losa sreca i ruzno vreme glavni uzrocnici.”

“I…” ubacio je covek, sa znacajnim izrazom na licu “ne zaboravi dosljake.”

“Narocito su dosljaci problem”, rece zena klimajuci glavom. “Ostrvo nam opsedaju neprijatelji koji visokim cenama podrivaju nasu ekonomiju. U svakom slucaju ce nas unistiti visokim cenama kerozina.”

“Ili niskim” dodao je gospodin. “Stalno pokusavaju da nam prodaju hranu i odecu po katastrofalno niskim cenama. Ali, nas Savet guvernera sa njima ostro postupa.”

“Hvala bogu sto imamo mudar Savet da razluci koje su prave vrednosti za nas”, rece zena zadovoljno se osmehujuci. . Gospodin dotace sesir, zena klimnu glavom uz sirok osmeh i oboje se oprostise sa Dzonatanom.

9. Masina za snove

Dzonatan se prosetao do sledece ulice, razmisljajuci usput kako da se uopste vrati kuci. Mozda u blizini postoji neka luka gde bi mogao da potrazi posao na nekom brodu koji tuda prolazi. Razmisljajuci o tome ugleda nekog mrsavog coveka u upadljivo crvenom prsluku, sa slamnatim sesirom na glavi, kako se muci da natovari neku ogromnu masinu na kola. Spazivsi Dzonatana, covek ga pozva : “Ej, decko, dacu ti jedan srebrenjak ako mi pomognes da ovo utovarimo.”

“Vazi”, rece Dzonatan, ne znajuci sta bi drugo. Sem toga cinilo se da je covek izgledao promucuran i da bi mogao mozda da mu pomogne dobrim savetom. Posle dosta natezanja uspeli su da natovare glomaznu masinu. Brisuci celo, sav zadihan, Dzonatan je koraknuo unazad i bacio pogled na predmet svoga truda. Bio je veliki i gotovo cetvrtast sa lepim sarama, izgraviranim na sjajnom metalu, obojenim jarkim bojama. Na vrhu je stajao veliki rog, upravo onakav kakvog je Dzonatan video jednom kod kuce na gramofonu koji se navijao rucicom.

“Kako su lepe boje i sare”, rece Dzonatan.”Cemu sluzi taj veliki rog na vrhu?”

“Pridji spreda momce, i sam pogledaj.” Dzonatan se popeo na kola i procitao natpis ispisan kitnjastim zlatnim slovima : “GOLI GOMPEROVA MASINA ZA SNOVE… Sanjaj i ostvarice se !”

“Masina za snove?”, ponovi Dzonatan. “Hocete da kazete da ona ispunjava snove?”

“Svakako”, rece coveculjak posto je odvrnuo i poslednji zavrtanj i skinuo plocu sa zadnje strane masine. Ukazao se skoro prazan prostor i nesto sto je izgledalo kao mehanizam gramofona, slican onome kod kuce. Ovaj nije imao rucicu, ali je izgleda imao neku oprugu koja je pokretala masinu iz koje bi se cula placevna muzika i zamor. “Eh”, uzviknuo je Dzonatan, “ali unutra je samo jedan stari gramofon.

“A sta si ocekivao,” upita covek, “vilu carobnicu?”

“Pa, ne znam. Mislio sam da je naprava malo, eh, drugacija. Uostalom, moralo bi biti nesto posebno, to sto ljudima ostvaruje snove.”

Covek odlozi alat i unese se Dzonatanu u lice. Lukav osmeh mu je preleteo licem, dok je netremice posmatrao Dzonatana “Reci, decko moj, potrebne su samo reci da bi se izvesni snovi ostvarili. Problem je u tome sto se nikada nezna kada ce se ostvariti zeljeni san.”

Videvsi da Dzonatan ne shvata, covek je nastavio : “Ljudi snevaju snove, zar ne? Samo ne znaju kako da ih ostvare. Jel’ tako?” Dzonatan je klimnuo glavom, bez reci.

“Ubacis novcic u otvor, okrenes kljuc, a ovaj stari gramofon ce zatim neprekidno svirati neku finu poruku. Poruka je uvek ista i uvek ima mnogo sanjara koji je rado slusaju.”

“Kakvu poruku?”, upitao je Dzonatan.

“Jednostavnu. Ona govori ljudima da misle na ono sto bi zeleli da imaju,” i covek pogleda naokolo da se uveri da ga niko ne slusa, “A zatim objasnjava sanjarima kako da to ostvare. Moram priznati da to cini na veoma ubedljiv nacin.”

“Hocete reci da ih ona hipnotise?”, upitao je Dzonatan razrogacenih ociju.

“O, ne, ne, ne”, usprotivio se covek.”Ona ljudima govori da su dobri i da je sve sto su pozeleli dobro, tako dobro da to treba i da potraze”

“I, to je sve?”, rece Dzonatan sa strahopostovanjem.

“To je sve.”

Dzonatan je za trenutak oklevao da bi najzad upitao : “Sta ti sanjari obicno traze?”

Covek je izvukao kanticu sa uljem i poceo da podmazuje tockice mehanizma. “Pa, to u mnogome zavisi od toga gde postavim masinu. Cesto je postavim ispred fabrike kao sto je ova.” I covek je palcem pokazao na dvospratnicu na drugoj strani ulice, koja vise lici na divlju gradnju. “Nekad docem i pred opstinu. Ovdasnji ljudi su u stalnoj potrazi za novcem. Znas, visak para uvek dobro dodje.”

“Poznato mi je to”, rece Dzonatan oprezno. “Da li uspevaju da ga dobiju?”

Covek se odmace od masine i obrisa ruke u krpu. “Svakako da ga neko dobije”, rece on pucnuvsi prstima. “I to veoma jednostavno . Sanjari su vrsili pritisak na Savet guvernera, zahtevajuci da donese zakon kojim bi se fabrike naterale da radnicima utrostruce plate. Zahtevali su da im fabrika obezbedi i druge pogodnosti.”

“Kakve pogodnosti?”, upitao je Dzonatan.

“Poput osiguranja. Znas, sigurnost je dobra stvar. Zato su sanjari trazili da se uvedu zakoni koji ce naterati fabrike da im placaju osiguranje, zdravstveno, socijalno, pa cak i za slucaj smrti.

“Pa, to je izvanredno!”, uzviknuo je Dzonatan, okrenuvsi se da pogleda fabriku. “Mora da su bili veoma srecni.” Malo je ljudi prelazilo ulicu. Zgrada je delovala sumorno, izbledela i neosvetljenih prozora.

Covek je dovrsio poslovanje i ponovo pritegnuo zavrtnje. Obrisavsi ruke krpom, mrsavi covek je bio spreman da krene.. Dzonatan skoci sa kola i obrati se coveku : “Rekoh da su bili srecni i zahvalni. Da li su Vas necim nagradili ili castili vecerom, kojom su proslavili uspeh? “Ni govora, odbrusio je covek. “Zamalo da mi nisu sinoc unistili masinu za snove, kamenicama, ciglama i onim sto im je palo saka. Vidis, juce su im zatvorili fabriku i oni misle da je masina za to kriva.”

“A zasto je zatvorena fabrika?”

“Izgleda da fabrika nije mogla da zaradi dovoljno novca da isplati svoje radnike.”

“Ali,” rece Dzonatan, “to onda znaci da snovi uopste nisu ostvareni. Ako je fabrika zatvorena, niko nece primiti platu, niko nece biti osiguran, niko nista ne dobija! Vi ste obican prevarant, gospodine Gompers. Rekli ste da je masina za snove…”

“E, stani malo, decko. Snovi su se u svakom slucaju ostvarili, jer ja sam rekao da se nikad ne zna kome ce se ostvariti ono sto se pozeli. Desava se da se, kad god se na Korodi zatvori fabrika, san ostvari nekom preko mora. Fabrika se otvori negde van zemlje, na ostrvu Nik, na primer, na samo dan jedrenja odavde. Tamo ima puno novih poslova i pogodnosti. Sto se mene tice, moje je da zbiram novcice iz masine ma sta se dogodilo.

Dzonatanu je morao dobro da razmisli.Dakle, postojao je nacin da se otplovi sa ostrva : “Gde je ostrvo Nik?”

“Odmah iza horizonta”

“Stanovnici tog ostrva imaju istu fabriku kao sto je ova za prizvodnju odece . Kada troskovi ovde rastu, njihova fabrika dobija vise poruDzbina, i vise posla, a to znaci socijalno osiguranje, plate, i bolji zivot.”

Gospodin Gompers je privezivao masinu kaisevima smeskajuci se : “Ovdasnje sanjalice su zelele da ucare…ali su ostale kratkih rukava. Tako su ljudi sa one strane mora ostvarili ono sto su ovi ovde pozeleli.”

Kada je covek seo na kola i potegao kajise, Dzonatan je povikao : Kuda ce te sada?”

“Gde mogu dobro da ucarim”, rece i nestade.

10. Kupovina moci

Dok je Dzonatan tako stajao, ne znajuci na koju ce stranu, saletela ga je, iznenada, jedna krupna i zivahna zena, koja ga je bez oklevanja, zgrabila za desnu ruku i pocela snazno da je trese : “Kako ste? Kakav divan dan!” govorila je isprekidanim glasom, tresuci mu i dalje ruku. Ja sam Ledi Bes Tvid, savetnik, i bicu veoma zahvalna ako date svoj doprinos i glasate za moj ponovni izbor.

“Stvarno?”, rece Dzonatan, ne znajuci sta drugo da kaze. Zena je govorila takvom brzinom jako naglasavajuci svaku rec, te se Dzonatan povuce unazad. On nikad nije sreo osobu koja je vise reci izrekla u jednom dahu.

“O, da”, nastavi zena, ne hajuci mnogo za njegov odgovor, “…i voljna sam da ti dobro platim.”

“Da mi platite glasanje?” upitao je Dzonatan zbunjeno, nabirajuci celo.

“Naravno, ne mogu da ti dam gotovinu, to bi bilo nezakonito, cak podmicivanje”. Zena mu lukavno namignu i munu ga laktom u rebra. “Ali mogu da ti dam nesto isto tako vredno kao sto je gotovina…i mnogo vrednije od tvog doprinosa.”

“To bi bilo dobro”, odvratio je Dzonatan shvatajuci da ga ona uopste ne slusa. “Cime se bavis? Mogu ti obezbediti pomoc od vlade…zajmove, dozvole, subvencije, oslobadjanje od poreza. Ako zelis, mogu da unistim tvoju konkurenciju zakonima, odredbama, inspekcijom i nametima. Nema bolje investicije na svetu od dobro izabranog politicara. Mozda bi zeleo da ti se izgradi novi put ili park u susedstvu. Mozda neku veliku zgradu?”

“Stanite”, povikao je Dzonatan, pokusavajuci da zaustavi bujicu reci. “Kako mi mozete dati vise nego sto sam ja vama dao? Zar ste tako bogati i velikodusni?”

“Ja bogata, sacuvaj boze!”, uzviknula je Ledi Tvid. “Ja nisam bogata, eh, barem za sada. A sto se tice velikodusnosti, pa, moglo bi se reci…U svakom slucaju nemam nameru da ti platim iz svog Dzepa. Ja raspolazem drzavnim novcem. Znas…novac koji ubiram od poreza…s tim novcem mogu biti veoma darezljiva…ali prema pravim ljudima.”

Dzonatan jos uvek nije razumeo sta je htela da kaze. “Ali ako otkupite moj doprinos i moj glas, zar to nije podmicivanje?”

“Zena se drsko nasmeja. “Bicu s tobom otvorena, dragi moj prijatelju.” Prebacila mu je ruku preko ramena i privukla ga uza se tako cvrsto da mu je bilo neprijatno. “To jeste mito, ali je to zakonito kada politicar koristi tudje pare, a ne svoje. Isto tako,nezakonito je kada se daje novac za odredjene politicke ustupke, sem ako se to ne nazove doprinosom za kampanju. Onda je sve . Ako ti je neprijatno da mi ga das licno, mozes zamoliti nekog svog prijatelja, rodjaka ili saradnika da mi ga preda u tvoje ime. Da li sada razumes?”

Dzonatan je odmahnuo glavom. “Jos uvek ne vidim razliku. Meni se cini da je podmicivanje ljudi da bi glasali i cinili ustupke jos uvek podmicivanje, bez obzira na to o kome se radi i ciji je novac u pitanju. Nije bitno kako ce mo to nazvati ako je u pitanju ista stvar.”

Ledi Tvid se blago nasmesila na Dzonatana, u zelji da ga ubedi. “Moj dragi, dragi prijatelju, malo prilagodljivosti ne bi bilo na odmet. Sve je u nacinu i stilu. Kako se zoves? Da li ti je neko rekao da imas lep profil? Ti bi daleko dogurao kad bi se prihvatio da sluzis u vladi! Da imas samo nesto drugacije poglede , sigurna sam da bih ti mogla naci posao u mom ministarstvu, cim me ponovo izaberu. Hajde, mora biti da nesto zelis?”

Dzonatan je i dalje insistirao na objasnjenju. “sta vi imate od toga sto se novac od poreza daje u fond za kampanju? Mozete li da zadrzite taj novac?”

“Vidis, jedan deo mogu da koristim za svoje troskove, ali mi on, uglavnom, obezbedjuje priznanje, poverenje, popularnost, divljenje, mesto u istoriji…i vise glasova”, smejuljila se Ledi Tvid. “Glasovi predstavaljaju moc, a nista vise ne volim nego da imam uticaj na zivot, slobodu i imovinu svih koji zive na ovom ostrvu. Mozes li da zamislis koliko mi ljudi dolazi, MENI, za velike i male usluge. Jos kao mala sanjala sam da jednog dana postanem tako vazna licnost”.

Dzonatanu je bilo neprijatno u njenom zagrljaju, te se izvijao uspevsi da se iscupa. Ipak Ledi Tvid ga je cvrsto drzala za ruku. “U svakom slucaju to je dobar put i za tebe i za tvoje prijatelje. A, zar se drugi ne uzbudjuju sto se novac koristi da bi se kupili glasovi, usluge i moc.”

“Svakako”, odgovorila je .Postojao je sve ne smpaticniji.”tako sam postala lider reforme.”

Oslobodivsi napokon Dzonatanovu ruku, Ledi Tvid je podigla uvis svoju ogromnu pesnicu. “Godinama radim na prednacrtima zakona ne bih li stogod ucarila od politike. Stalno govorim da smo u velikoj krizi, i osvojila sam prilican broj glasova svojim obecanjima da cu sprovesti reformu.” Ona zastade i sladunjavo se osmehnuvsi nastavi : “Na moju srecu, moci cu da sprovedem svoje zakone sve dok vredni ustupci budu mogli da se prodaju.”

Ledi Tvid se ponovo upilji u Dzonatana svojim pronicljivim pogledom, osmatrajuci njegov bedan izgled. “Niko ti nece dati ni paru, barem za sada, ako nemas da ponudis kakvu uslugu. To je u direktnoj srazmeri. Medjutim, sa tvojim neduznim izgledom i pravom podrskom sa moje strane, sa novom odecom i lepom frizurom, sigurna sam da bih udvostrucila uobicajeni broj glasova koji se daju jednom pocetniku. Potrazi me u Palati guvernera i videcu sta mogu da ucinim.”Posle te primedbe Ledi Tvid izgubi svaki interes za Dzonatana. Spazivsi grupu radnika, koji su stajali na drugoj strani ulice, pred zatvorenom fabrikom i izgledali nekako izgubljeno, ona se okrete i odmarsira cvrstim korakom prema njima, u potrazi za novim zrtvama.

11. Na smrt osudjeni berberi

U sledecoj ulici Dzonatan ugleda policajca koji je, sedeci na kamenoj ivici plocnika, citao novine. Bio je nizi rastom i ne mnogo stariji od Dzonatana. Dzonatan je, posto je bio vaspitan da postuje predstavnike zakona, osetio izvesno ohrabrenje ugledavsi plavu uniformu i mladica kome je o boku visio revolver. Mozda bi mogao da zamoli pozornika da ga uputi do luke.

Zaokupljen svojim novinama, policajac nije primetio Dzonatana. Dzonatan je bacio pogled preko policajcevog ramena i procitao senzacionalnu vest na naslovnoj strani : “Smrtna kazna za berbere van zakona!”

“Smrtna kazna berberima?” uzviknu Dzonatan iznenadjeno.

Policajac je pogledao Dzonatana. “Izvinite”, rece Dzonatan, “ne bih zeleo da vam dosadjujem, ali se nisam mogao uzdrzati a da ne pogledam naslovnu stranu. Da li je to o kaznjavanju berbera neka stamparska greska?”

“Da vidimo.” I policajac je poceo da cita. “Savet guvernera je upravo odredio smrtnu kaznu svakom ko se uhvati da sisa kosu bez dozvole. Sta je tu tako neobicno?”

“Zar to nije prestrogo za tako beznacajan prekrsaj?”

“Pa i nije”, odgovorio je policajac. “Smrtna kazna je krajnja mera koja stoji iza svih nasih zakona… cak i za najmanji prekrsaj.”

Dzonatan je razrogacio oci : “Zar biste Vi osudili nekog na smrt samo zato sto je sisao bez dozvole?”

“Svakako da bih” odgovori policajac, milujuci svoj revolver. “Mada retko dodje do toga.”

“Zasto?”

“Pa, svaki prekrsaj se odmerava prema rastucoj skali, a to znaci da se kazne uvecavaju sto se neko vise opire. Tako, na primer, ako neko zeli da sisa bez dozvole, bice prinudjen da plati kaznu, a ako odbije da plati kaznu ili nastavi da sisa, onda ce takav prestupnik biti uhapsen.”

“Medjutim, ” nastavio je ozbiljnim tonom “ako se opiru hapsenju onda se takvi kriminalci strogo kaznjavaju prema vazecoj skali. ” Policajac rece smrknutog lica: “Najzad, mogu da budu i streljani. Sto se vise opiru sledi teza kazna.”

Ovaj uzasni razgovor rastuzio je Dzonatana :. “Znaci kao krajnja mera, iza svakog zakona stoji smrtna kazna?” upitao je jos uvek ne gubeci nadu i dodao : “Vlasti verovatno odredjuju smrtnu kaznu samo za najbrutalnije zlocine, kao sto su ubistva i oruzane pljacke!”

“Ne uvek”, rece policajac “zakonom je regulisan sav licni i poslovni zivot. Stotine profesionalnih udruzenja stite svoje clanove dozvolama koje daju stolarima, medicinskom osoblju, vodoinstalaterima, racunovodjama, pravnicima i drugim.

“Kako su to oni zasticeni dozvolama?” upitao je Dzonatan.

“Broj dozvola i kvalifikacija su pod strogom kontrolom. Tako se eliminise nepostena konkurencija koju stvaraju stranci svojim novim idejama i nizim cenama, koja bi ugrozile tradicionalne izvore sredstava nasih uvazenih profesionalaca.”

“Da li se dozvolama stiti drustvo?” upitao je Dzonatan.

“Tako kazu”, odvratio je poliajac. “Udruzenja koja izdaju dozvole drze monopol u svakoj profesiji, sto je za dobrobit drustva. Ja o tome vodim racuna. S druge strane, moj pretpostavljeni na Akademiji je rekao da moramo podrzavati zakone protiv monopola jer je konkurencija korisna za drustvo.”

“Pa, ko je u pravu?” upita Dzonatan.

Policajac sleze ramenima. “Nije moje da ispitujem zakon. Ja se drzim zakona i nije moje da ga izmisljam. Savet guvernera mi jednostavno nalozi na koga da uperim revolver.”

Videvsi da je Dzonatan potisten policajac je pokusao da ga ohrabri. “Nemojte da Vas to plasi. O smrtnoj kazni se retko govori.,kao sto se retko i desava,. Malo ko bi se usudio da se odupre jer smo veoma revnosni u vaspitavanju omladine da bude poslusna.”

“Da li ste ikada upotrebili svoj revolver?” upitao je Dzonatan nervozno, gledajuci revolver.

Uvezbanim pokretom, policajac je hitro izvukao revolver iz kozne futrole i presao rukom preko hladne celicne cevi. “Samo jednom. Ovaj revolver i ja zakleli smo se da cemo stititi zivote i imovinu svih na ovom ostrvu. Moglo bi se reci da mi jedni o drugima vodimo racuna.”

“Kada ste ga upotrebili?” upitao je Dzonatan.

“Cudno je to sto me pitate”, odvratio je policajac smrknuto. “Vec je godina dana kako sam na duznosti i nikada nisam imao priliku da ga upotrebim sve do jutros. Neka zena je poludela i pocela da preti ekipi za rusenje. Rekla je nesto kao da ce da uzme nazad svoju kucu. Ha! Kako je to sebicno.”

Dzonatanovo srce pocelo je ubrzano da tuce. Da li se radilo o zeni koju je ranije sreo? Policajac nije zapazio zabrinut izraz na Dzonatanovom licu. “Mene su pozvali da nagovorim zenu da se preda,” nastavio je “papiri su bili u redu, ali kuca je odredjena za rusenje, da bi se na njeno mesto podigao memorijalni park za Ledi Tvid.”

“I sta se dogodilo?”, jedva je promucao Dzonatan.

“Pokusao sam da je urazumim. Rekao sam joj da bi mogla da prodje sa nekom manjom kaznom ako bi mirno posla sa mnom. Medjutim, kada je pocela da mi preti i da me tera sa svog poseda, e, onda je to bio jasan slucaj odupiranja hapsenju.”

12. Svadje u biblioteci

Prelazeci gradski trg, Dzonatan je naleteo na uzasnu guzvu . covek i zena su se vukli za kosu i grebali. On pridje gomili da vidi zbog cega se tuku.

Bas kad je policija stigla i pocela da ih razdvaja, Dzonatan okrznu laktom jednog od posmatraca i upita : “Recite mi, molim Vas, sto su tako kivni jedno na drugo?” Jedna slabasna, omanja starica poce da mu objasnjava : “Ovo dvoje kavgaDzija vec godinama nasrcu jedno na drugo zbog knjiga u javnoj biblioteci. Covek zamera sto su mnoge knjige pune bezvrednog seksa i nemorala i zahteva da se takve knjige izbace i spale, dok ga ona naziva ‘uobrazenim puritancem’

“Znaci li to da ona zeli da cita te knjige?”, upitao je Dzonatan.

“Mozda”, ubacio je drugi posmatrac, jedan visoki covek koji je drzao dete za ruku, “I ona zamera slicne stvari…ali se to odnosi na druge knjige, i tvrdi da u mnogim knjigama u biblioteci ima jos vise seksa i rasizma. Ona zahteva da se te knjige izbace i da se, prema njenom spisku, kupe druge knjige.”

Policija je u medjuvremenu vezala oboje ucesnika tuce i odvela ih niz ulicu. Dzonatan je klimnuo glavom i uzdahnuo : “Pretpostavljam da ce ih policija hapsi zbog ove tuce?”

“Ne”, nasmejala se zena. “Oboje su uhapseni jer su odbili da plate porez za biblioteku. Po zakonu svako mora da plati za sve knjige, bilo da mu se dopadaju ili ne”

“Zasto im policija ne dozvoli da zadrze svoj novac tako da mogu da otvore ili pomazu biblioteke po svom izboru? Tada bi placali samo ono sto smatraju vrednim”, pokusa Dzonatan da ih ubedi.

“U tom slucaju moja cerka ne bi mogla da koristi biblioteku” rece covek pruzajuci devojcici veliku crvenu jabuku koju je upravo kupio kod piljara.

“Stani malo, druskane” ubacila se zena strogo Zar nije hrana za njenu glavicu isto tako vazna kao i hrana za njen stomacic? Da li bi se Vasa cerka bolje hranila ako bi nam politicari nametnuli porez na besplatnu hranu u drzavnoj piljarnici?”

“Ne budite smesni”rece covek.”Ima mnogo dobrih piljarnica .Zasto bi se vlada u to uplitala”?

zena je zastala, razmisljajuci o minulim vremenima. “Davno nekad bilo je puno privatnih biblioteka i ljudi su mogli da se uclane po svojoj volji, ali su morali da placaju izvesnu malu clanarinu…nekoliko dolara godisnje. Tada se nasao neko da izjavi da su biblioteke od izuzetnog znacaja i da ih ne treba placati. Tako je vlada obezbedila besplatno koriscenje biblioteka, a privatne su bile iskuljucene iz posla.”

“Besplatno?” rekao je Dzonatan u nedoumici. “ali, ja mislim da ste vi rekli da su svi u obavezi da placaju porez za biblioteke?”

“Tako je. Ali se obicno kaze za javne sluzbe da su besplatne, kada su svi u obavezi da ih placaju. To je mnogo civilizovanije”, zavrsila je zena pomalo zajedljivo..

13. Nije vazno

Sto se vise Dzonatan priblizavao gradu, na ulicama je bilo sve zivlje. Neki lepo obuceni ljudi su zamisljeno hitali trotoarom. Osecajuci se izgubljenim i jos uvek zapanjen svojim susretom sa policajcem, Dzonatan se pitao da li ce ikada stici kuci.

Tako je neprimetno stigao do jednog sirokog i prostranog dela koji mora da je bio gradski trg. Oko celog trga uzdizale su se zgrade ne nize od dva sprata, vecini sa lepim kamenim fasadama . Nedaleko, uzdizala se velika impozantna gradjevina, pred cijim se ulazom sjatilo mnostvo ljudi, koji su strpljivo, cekali da udju. Dzonatan je, zainteresovan, citao natpis iznad ulaza, cija su slova bila od teske bronze : “Javna biblioteka.”

Oni blize ulazu propinjali su se na prste ne bi li sto videli preko glava onih u prvim redovima. Kad bi stogod ugledali glasno bi uzviknuli : “Divno, sjajno”.

Posto je Dzonatan bio vitak lako se provukao i prisao bibliotekarovom stolu sa druge strane ulaza. “Cemu se ovi ljudi tako dive i ushicuju?” upitao je bibliotekara.

“Psst”, strogo ga je opomenuo bibliotekar. “Molim Vas, govorite tise.”

Covek je poravnavao kartice i polagao ih je ravno ispred sebe, a zatim je pogledao Dzonatana preko svojih naocara, prignuvsi su unapred : “Ovo su zvanicni predstavnici Komisije Saveta za zavestanje umetnickih dela. Upravo su za javnost otvorili izlozbu najnovijih ostvarenja koja ce ostati kao stalna kolekcija lepe umetnosti.”

“Veoma zanimljivo”, rekao je Dzonatan prigusenim glasom i protegnuo se da bi bolje video. “Ja volim umetnost, ali nista ne vidim. Mora da je rec o minijaturama.”

“Sve zavisi kako ko posmatra”, ljutnu se bibliotekar. “Neki bi rekli da je delo pozamasno i u tome je njegova lepota. Delo se zove ‘Prazan Let’.”

“Ali ja nista ne vidim”, rekao je Dzonatan i podigao obrve, zureci u beli zid iznad ulaza.

“U tome i jeste stvar. Impresivno, zar ne?” Bibliotekar je zurio u prostor sanjivim i ispraznim pogledom. “Nista najbolje iskazuje sustinu duha ljudske borbe za taj uzviseni osecaj svesti koji covek ima samo kada uporedi toplinu tananih nijansi sa onim skoro opipljivim u dubini nase prirode. Bas to”nista”svakome omogucava da u potpunosti ispita krajnje domete svoje maste.” Dzonatan je klimnuo glavom, sav zbunjen, i upitao ljutito : “Znaci stvarno nema nicega? Kako onda nista moze da bude umetnost?”

“Pa, to mu daje najegalitarniji izraz u umetnosti. Komisija Saveta za zavestanje umetnickih dela sluzi se, sa puno ukusa, lutrijom u odabiranju dela.” rece bibliotekar.

“Lutrija…za odabir umetnickih dela?” upitao je Dzonatan zbunjeno. “A, zasto lutrija?”

“Odabir je nekad obavljao odbor za lepe umetnosti, ali su ih kritikovali sto favorizuju ili dela po svom ukusu, ili dela svojih prijatelja. Optuzili su ih i za cenzurisanje umetnickih dela koja im se nisu dopadala. Posto su obicni gradjani morali da placaju taj odabir odbora, narod se usprotivio njihovom elitizmu.”

“Zasto nisu pokusali sa drugim odborom?”, upitao je Dzonatan.

“O, jesu, vise puta. Ali oni koji nisu bili u odboru nikada nisu mogli da se sloze sa onima u odboru pa su konacno odustali od ideje sa Odborom. I tako su se svi slozili da je lutrija jedini nacin koji je objektivno subjektivan. Svi su mogli da konkurisu…a skoro da svi i jesu. “Prazan let” je bas jutros izvucen.”

Bibliotekar je prekrstio ruke, jednom sakom podbocivsi bradu. “Lep izbor, zar ne? Prednost je u tome sto ulaz u e biblioteku nije pretrpan i sto se cuva zivotna sredina.”

“Ali zasto Savet guvernera jednostavno ne omoguci da svako kupi umetnicko delo po svom izboru, umesto sto namece da se placa porez i da se kupuje ono sto je lutrijom odabrano. Tako bi svako mogao da odabere sta zeli.”

“Neki sebicni pojedinci ne bi nista kupili, a drugi nemaju ukusa” uzviknuo je bibliotekar “stoga Savet mora da pruzi svoju podrsku umetnicima i umetnosti.”

14. Paviljon od posebnog znacaja

Pocelo je da se smrkava, a Dzonatan je jos stajao na stepenicama biblioteke, posmatrajuci guzvu na gradskom trgu. Na njegovo veselje, trg je oziveo bas kada je je sunce pocelo da zalazi..Sve vise ljudi je priticalo na onaj deo trga, iza biblioteke, gde je bila podignuta velicanstvena karnevalska satra. Uzbudjen tim prizorom Dzonatan je zaboravio na povratak kuci.

Zureci u svetla i sarenilo, Dzonatan je kroz zaglusujucu buku nekako stigao do velelepnog satora, na kome su stajali sareni natpisi : ‘Karneval pod Kapitolom’ i ‘Paviljon od posebnog znacaja’.

Jedna zena u crveno crnom trikou iskocila je iz gomile i povikala : “Cujte i pocujte. Da biste doziveli najvece uzbudjenje u svom zivotu dodjite u ‘Paviljon od posebnog znacaja’.” Ona zgrabi za ruku iznenadjenog Dzonatana, koji je razrogacenih ociju buljio u nju : “Svi dobijaju, mladicu.”

“A, koliko to kosta?” upitao je Dzonatan, iako nije znao o cemu se radi.

“Ako imas pri sebi samo 10 kalasa izaci ces kao bogat covek!” odgovori ona. Zena se okrete na peti i mlatarajuci rukama prema gomili ponovi : “Cujte i pocujte, Paviljon od posebnog znacaja ucinice Vas bogatim!”

Dzonatan se pridruzio gomili i usao u sator, gde je ugledao razvodnika kako odvodi publiku do sedista, koja su bila poredjana u velikom krugu. Deset ucesnika je stajalo iza svojih sedista u iscekivanju onoga sto sledi. Svetla su zatim bila prigusena i oglasio se dobos, dok su se odnekud zacule fanfare. Jarka svetlost reflektora obasjala je jednog covek lepog izgleda, u sjajnom crnom odelu i sa svilenim cilindrom na glavi. On se prvo pokloni publici, a potom i desetorici u krugu.

“Dobro vece”, rekao je. “Ja sam glavni politicar. Veceras ce deset srecnika medju vama postati dobitnici u nasem Paviljonu od posebnog znacaja. Svi cete biti dobitnici i svi cete odavde izaci srecniji nego sto ste bili kada ste usli.” Zatim je, mahnuvsi rukom, Glavni politicar prisao svakom od onih u krugu i uzeo im po srebrenjak. Niko nije oklevao da da novac.

Posle toga je, uz sirok osmeh, ugladjeni covek najavio : “Sada cete saznati kakve su vase nagrade. Zatim je, iznenada, bacio pet srebrenjaka u krilo jednom od ucesnika. Sreckovic je vrisnuo od ushicenja i poceo da skace unaokolo.

“Ti nisi jedini dobitnik”, uzviknuo je glavni politicar. “I tako svi postase dobitnici, jer je on deset puta prosao krugom skupljajuci novac od svakog. Posle svakog kruga bi srucio u krilo po pet srebrenjaka jednom od njih, a srecnik bi svaki put vriskao od uzbudjenja.

Kad najzad vika prestade, a ucesnici napustise krug, Dzonatan otrca pred satru da se uveri da li su svi zadovoljni. Zena u crveno crnom trikou drzala je krilo satre na izlazu i, zaustavljajuci svakog od ucesnika pitanjem : “Da li ste se lepo zabavili?”

“O, svakako!” odgovorio je jedan uz sirok osmeh. “Bilo je fantasticno!”

“Jedva cekam da ispricam svojim prijateljima”, rekao je drugi.

“Mozda cu kasnije ponovo doci.”

Zatim je prisao novi uzbudjeni ucesnik dodajuci : “O, da. Svi su izvukli nagradu od pet kalasa.”

Dzonatan je stajao i zamisljeno posmatrao gomilu koja se proredjivala. Zena u trikou se okrete glavnom politicaru, koji se, masuci, oprastao od ljudi, govoreci tiho : “Mi smo posebno srecni. Zaradili smo predeset kalasa, a sve ove naivcine su srecne zbog toga! Mislim da cemo iduce godine morati da zamolimo Savet guvernera da donese zakon kojim ce svi biti u obavezi da ucestvuju u igri!”

U tom trenutku je debeljko koji je na ulazu pregledao karte prisao Dzonatanu s ledja i zgrabio ga za okovratnik. “Stani decko. Mislio si da ces besplatno da gledas predstavu, zar ne?”

“Zaista mi je zao”, rekao je Dzonatan pokusavajuci da se otrgne iz njegovih ruku. “Nisam znao da se placa. Ova lepa dama je tako atraktivno najavila…a ja nisam imao novca kod sebe, pa…”

“Pusti ga, on je jos dete” rekla je zena coveku na ulazu. A zatim se obratila Dzonatanu, dok joj je licem presao sirok osmeh : “Znaci, dopala ti se predstava, zar ne?”

“O, da gospodjo!” rece Dzonatan, potvrdno klimajuci glavom.

“Pa, da li bi voleo da lako zaradis nesto para?” upitala je i dodala : “Ili cu te prijaviti karnevalskoj strazi.”

“O…sjajno”, odvratio je Dzonatan nesigurno. “sta bi trebalo da uradim?”

“Vrlo jednostavno”, rece zena ljupko. “Prodji karnevalom veceras, podeli ove letke i svima reci kako je veselo u nasem Paviljonu. Evo ti srebrenjak sada, a druge ces zaraditi od svakog ucesnika koji dodje sa ovom reklamom u ruci. A, sada kreni i nemoj me razocarati.”

Kada je Dzonatan prebacio vrecu sa lecima preko ramena, ona mu rece : “Jos nesto. Kad se veceras predstava zavrsi, prijavicu tvoju zaradu, te sutra ujutro moras, kao prvo, da odes do opstine i da platis porez koji iznosi polovinu tvoje zarade.”

“Porez”, ponovio je Dzonatan “ali, zasto?”

“Savet guvernera potrazuje deo tvoje zarade.”

Tada je Dzonatan ubacio s nadom : “Mislim da bih vrednije radio kada bih znao da im necete reci za moju zaradu, mozda cak i dva puta vrednije.”

“Savet je dobro obavesten i pomno nas posmatra”, odvratila je zena. “Zato, nemoj da gnjavis. Svi moramo da placamo svoje grehe.”

“Grehe?”, zacudio se Dzonatan.

“O, da. Porez je uveden da obeshrabri ljude da grese. Porezima na duvan kaznjava se pusenje, porezima na alkoholna pica oni koji piju, a porezima na dohodak kaznjava se rad. Ideal onih gore je, pretpostavljam, da svi budemo zdravi i dokoni.”

15. Ujka Samta

Gradom je postepeno zavladao mir. Zena u trikou je Dzonatanu isplatila preko 50 srebrenih kalasa za reklamne letke sto ih je razdelio narodu, koji je potom dosao u Paviljon. Ona ga je zamolila da dodje i naredne veceri da radi za karneval. Dzonatan je bio i suvise umoran te nije imao snage da je odbije, tako da se sloZio prilicno nevoljno. . Ono sto je Dzonatanu bilo potrebno, bili su udoban krevet i prenociste. Ali, posto nije imao prijatelje nije znao sta da preduzme. Dok je stajao tako obasjan ckiljavom ulicnom svetiljkom, jedan starac u nocnom haljetku izadje na trem svoje kuce. Starac je zmirkajuci, bacio pogled preko krovova usorenih kuca.

Iz radoznalosti, a i u nadi da ce naci prenociste, Dzonatan pridje i upita starca : “Sta to posmatrate?”

“Krov kuce”, rece starac drhteci pomalo u svom nocnom haljetku. “Vidis li onog debeljka u crveno belo- plavoj odeci? Kako koju kucu poseti njegova lopovska torba postaje sve teza.” On pokaza u daljinu, ka kraju tamne ulice.

Dzonatan pogleda u tom pravcu. Nejasna senka neke spodobe zurno se penjala stepenicama jedne od kuca. “E, da”, uzviknu, “vidim ga. Zasto ne alarmirate i opomenete ljude iz ovog kraja?”

“Oh, to nikad ne bih uradio.”, rece starac drhtavim glasom. “Ujka Samta ima poganu narav i lose zavrsi ko god mu stane na put.”

“Vi ga poznajete?” zacudio se Dzonatan.

“Psst” Ne tako glasno”, rece starac dizuci kaziprst. “Ujka Samta ide u dodatne posete onima koji prave veliku buku. Mnogi se ljudi nocas pretvaraju da spavaju, cak i kad im on udje u kucu.”

“Ne razumem. Zasto svi zatvaraju oci kad ih neko pljacka”, sapnuo je Dzonatan starcu na uvo, jedva se sputavajuci.

“Ljudi cute samo ove aprilske noci”, objasnio je starac. “Inace bi mogli da pokvare radost badnje veceri, kada ujka Samta obilazi kuce i deli igracke i razne sitnice.”

“O”, rece Dzonatan s izrazom olaksanja. “Znaci da ujka Samta opet sve to vrati.”

“Ne bas, ali ljudi vole da zamisljaju da je tako. Ja pokusavam da ostanem budan da bih ustanovio sta odnosi, a sta vraca. Neka vrsta pasije, moglo bi se reci. Po onome sto ja znam ujka Samta vecinu stvari zadrzava za sebe i svoje patuljke i za nekolicinu domacinstava koja pomaze. Ali”, rece starac stisnuvsi pesnice do besa. “Ujka Samta pazljivo daje svakom po malo da bi ih ucinio srecnim. Stoga, toga dana u aprilu, kada dolazi, svi spavaju da bi mogao da uzme sta zeli.”

“Ne razumem”, priznao je Dzonatan. “Zasto ljudi ne ostaju budni i ne cuvaju svoje stvari, zasto ne prijave lopova? Oni bi svojim novcem mogli da kupe te sitnice i da ih poklone kome zele.”

Videvsi da ga Dzonatan ne razume ,starac se zakikota odmahujuci glavom:” Ujka Samty svako sanja jos u detinjstvu. Ustvari, ljudi uce svoju decu da igracke i sitnice dolaze nekom magijom, sa neba i to besplatno za svakog.”

Bacivsi pogled na Dzonatanovo umorno lice, starac mu rece da udje kako bi se malo zagrejao. “Izgleda da si imao tezak dan i da ti je potrebno mesto gde ces da prenocis?”

“Dzonatan je prihvatio starcevu ponudu, a ovaj ga je zatim upoznao sa svojom zenom, koja zurno pripremi Dzonatanu solju tople sokolade i ponudi mu tanjir pun kolacica. Kada je i poslednja mrvica kolacica nestala, Dzonatan se smestio na sofu na koju su ovo dvoje stavili cebad i jastuk. Starac je pripalio dugacku lulu i zavalio se u jastuke svoje stolice za ljuljanje.

“Kako je sve to pocelo?” upitao je Dzonatan.

“Nekad smo ovo zvali Bozicem, najlepsim danom godine. To je bio verski praznik koji se obelezavao poklonima i veseljem. Svi su u tome toliko uzivali, da je Savet guvernera odlucio, da se posto je to isuvis e vazan praznik , i ne sme se dozvoliti da se pojedinci ponasaju razulareno i kako im drago.

“Pre svega neodgovarajuci religiozni simboli su morali da se uklone. Tako je Savet zvanicno promenio ime u ‘Bzic’, a ime popularnog mitskog darodavca pretvorio u ‘Ujka Samta’ kome su poklonili kostim poreznika.”

Starac je napravio pauzu da bi snazno povukao nekoliko dimova, a zatim nabio duvan u lulu. “Bzicni formulari se dostavljaju u tri primerka u Biro dobre volje. Biro odmerava potrebnu darezljivost za svakog poreskog obveznika, prema posebnom pravilniku koji su osmislili savetnici. Upravo si mogao da vidis godisnju aprilsku akciju sakupljanja poklona.”

“Sledeci na redu je Biro za losa i dobra dela. Uz pomoc knjigovodjeza moral obrasci se morajuj popuniti uz detaljno opisivanje svacijeg dobrog i loseg ponasanja tokom godine. Biro za dobra i losa dela uposljava armiju cinovnika i inspektora koji ispituju valjanost onih koji su urucili svoje peticije da bi primili poklone u decembru. I konacno, Komisija za pravi ukus standardizuje velicinu, boje i oblik izabranih stvari, izdajucu neobavezujuce ugovore za vec odabrane proizvodjace koji imaju ispravna politicka opredeljenja. Tako svi bez razlike dobijaju iste vladine praznicne ukrase da bi ukrasili svoje domove. Za badnje vece poziva se milicija da peva publici prigodne praznicne pesme.”

Umorni decak je vec bio utonuo u dubok san, a starac ga je pokrio cebetom. Zatim su on i zena prosaputali “Srecan Bzic!”

16. Kornjaca i zec

Dzonatan je sanjao zenu u crveno crnom trikou. Ona mu je neprestano davala srebrenjake, a potom ih grabljivo otimala. Stalno mu je iznova placala da bi ga zatim opljackala. Dzonatan se iznenada trgao iz sna setivsi se da mora da prijavi zaradu poreznicima.

Starac mu je za dorucak ponudio debele komade preprzenog hleba sa pekmezom. U to, jedna plavokosa, devojcica udje u sobu. Ova cetvorogodisnja devojcica, koja je stalno povlacila pogresno sparene dokolenice , predstavljena je kao unuka Ana, koja je dosla u goste na nekoliko dana. Dok je Dzonatan doruckovao, devojcica je skakutala unaokolo moleci baku da joj ponovo isprica pricu.

“Koju, srce moje?” upitala je baka.

“Onu koju najvise volim, o kornjaci i zecu. Slike su tako lepe.” procvrkutala je Ana.

“Pa, dobro”, rece baka, vadeci knjigu iz kuhinjskog kredenca, koja je bila na dohvatu ruke. Kada su obe sele za sto baka je pocela : “Bila jednom…”

“Ne,ne nekada davno”, prekide je devojcica.

Baka se nasmeja : “Kao sto rekoh, ziveli su davno kornjaca po imenu Frenk i zec po imenu Lisander koji su skupljali i raznosili pisma po svom malom selu. Jednog dana Frenk, ciji je sluh sluzio bolje nego nozice, cuo je kako neki susedi hvale Lisandera da je brz u svojim isporukama, jer za par sati isporuci toliko, da bi drugima za to bili potrebni dani. Besan zbog takvog omalovazavanja sporac Frenk je otpuzao do zeca i zapodenuo razgovor :

“Zeko”, rekao je Frenk isto tako lagano kao sto je hodao, “Kladim se da mogu da usluzim isto toliko musterija koliko i ti za nedelju dana. Opkladicu se u svoj ugled”

Zeka je zacudio ovakav izazov “Prihvatam” povika uzbudjeno. Rugajuci se kornjaci, komsije rekose da nema nikakve sanse. Da bi se uverili u njen poraz dogovorili su se da se nadju za nedelju dana na istom mestu da vide ishod opklade. Lisander je odskakutao, da bi obavio pripreme, dok je Frenk jos dugo mirno sedeo. Napokon, i on je odgegao svojim putem.

Lisander je razaslao obavestenja po celoj zemlji, i dalje dvostruko smanjujuci cene od onih koje je naplacivao Frenk. Trebalo je da se posta od sada isporucuje dva puta dnevno, cak i za vikende i praznike.Po udaljenim brdima isporuka moze da se vrsi dva puta nedeljno po visoj ceni, tako da gazde mogu racunati da ce se posta probiti do njih.

Prolazeci, Lisander bi pozvonio svojim musterijama i nudio im na licu mesta da kupe i markice i koverte. Uz dodatnu naplatu , dostave je vrsio u svako doba dana i noci , dok je prijateljki i iskren smesak bio besplatan.. Posto je bio brz, mastovit i prijazan, spisak musterija se brzo uvecavao.

Za to vreme od kornjace ni traga. Pred kraj nedelje Lisander je vec bio siguran da je dobio opkladu, te je svratio do sudije iz susedstva. Na njegovo veliko iznenadjenje on je tamo zatekao kornjacu kako ga ceka. “Zaista mi je zao Lisandere”, rece kornjaca otezuci mirnim glasom. “Dok si ti trcao od kuce do kuce ja sam isporucio samo ovo jedno jedino pismo. Budi ljubazan i potpisi ovde”. Frenk uruci Lisanderu dokument dodavsi: “Meni pripadaju sve musterije.”

“Sta je ovo?” upitao je Lisander.

“Lav, kralj svih zivotinja odredio je mene, ,kornjacu, za Glavnog postara, da isporucujem sva pisma u zemlji.”

“Ali, to je nemoguce!” rece Lisander besno. “Nije posteno!”

“To je upravo i on rekao”, odvrati kornjaca, “Nije fer da neko od njegovih podanika pruza dobija usluge od ostalih. Zato mi je dao pravo na ekskluzivni monopol da svima obezbedim isti kvalitet usluga.”Sav besan, Lisander pakosno rece : “Sta si mu ponudio za uzvrat?”

Kornjace nemaju obicaj da se smeju cesto,ali se Frenk ipak malko iscerio.

“Ubedio sam lava da ce imati privilegiju da sva svoja pisma salje besplatno, i naravno posto je sva prepiska u poverljivim rukama bice mu lakse da kontrolise svoje podanike.”

“A, sta ces sa svojim uobicajenim gubicima?” upitao je zec iznerviran.

“Kralj ce odrediti cene, a razlike cu pokriti iz poreza. Za kratko vreme niko se nece ni setiti da si mi ti bio ikada suparnik.”

“Pouka ove price”, zavrsila je baka citanje, “je da se uvek mozes obratiti vlastima kada imas neke narocite probleme.”

“Uvek se mogu obratiti vlastima kada imam neke narocite probleme,” ponovila je Ana. “Upamticu, da bih i sama tako radila bako. Bako?”

“Da, draga?”

“Mogu li zivotinje da pisu pisma i da govore?”

“Ne budi luckasta, dete. To je samo izmisljena prica.”

Dzonatan je dovrsio dorucak i zahvalio starcu i njegovoj supruzi na gostoprimstvu.

“Ako ti ikada bude nesto trebalo slobodno nam se obrati “rece starac isprativsi Dzonatana do vrata.Svi su izasli na trem da mu jos jednom mahnu.

17. Daj mi tvoju proslost ili buducnost

Dzonatan krete ulicom , cio i osvezen. Opstina se nalazila na putu za trg. Dzonatan je imao nameru da ide precicom, iza redova kuca duz ulice.U tom sokaku je nailazio na gomile kutija i ostalog smeca, ali to je bio najkraci put koji je vodio do susedne ulice. Dzonatan je zustro koracao niz mracnu ulicu, pokusavajuci da ne misli na nelagodnost koju je osecao stoga sto je napustio zivu, svetlu ulicu. Najednom je osetio kako ga necija ruka snazno steze oko vrata i hladnu cev pistolja na rebrima.

“Daj mi tvoju proslost ili buducnost!” zarezao je pljackas poluglasno.

“Sta?” rece Dzonatan, tresuci se sav. “Sta hocete?”

“Cuo si me : pare ili zivot.” ponovio je lopov munuvsi ga snazno pistoljem u rebra. Dzonatanu nije bilo potrebno reci dva puta te zavuce ruku u Dzep ne bi li izvukao tesko steceni novac.

“Ovo je sve sto imam, a polovina od toga potrebna mi je da namirim poreznike” rekao je Dzonatan i zamolio : “Molim Vas, ostavite mi polovinu.”

Lopov je olabavio stisak. Dzonatan je jedva nazirao lice ispod oboda mekanog sesira. Bila je to zena koja se nasmejala i dubokim promuklim glasom rekla : “Kad vec moras da se oprostis od novca, bolje je da sve das meni, a ne porezniku.”

“Zasto?” upitao je Dzonatan stavljajuci novcice u njenu mrsavu saku.

“Ako meni das novac”, rekla je kradljivica, stavljajuci novcice u koznu kesicu koja je bila privezana oko struka, “ja cu otici i ostaviti te na miru. Poreznik ce ti pak celog zivota uzimati novac, plod tvog proteklog rada. On ce ga upotrebiti da bi nadziravao sav tvoj zivot u buducnosti. U svakom slucaju on ce potrositi vise tvog novca u toku jedna godine, nego sto ce svi slucajni pljackasi od tebe da uzmu u toku celog tvog zivota!”

Dzonatan je gledao u nedoumici. “Ali zar poreznici sa svim tim sakupljenim novcem ne cine i mnoga dobra ljudima?” upitao je.

“O svakako” odvratila je zena suvoparno. “Neki se ljudi obogate”.

“Ali ako je placanje poreza tako korisno, zasto poreznici ne bi ostavili da ljudi, samo iz ubedjenja o koristi poreza, sami odluce koliko ce da daju?”

Dzonatan je razmislivsi rekao “Za ubedjivanje je potrebno mozda isuvise vremena i truda?”

“Tacno,” rece kradljivica cereci se. “To je takodje i moj problem. Mi ustedimo i vreme i trud zahvaljujuci pistolju!” I ona okrete Dzonatana jednom rukom i poce sistematski da pretrazuje njegove Dzepove. Zadovoljna sto mu je sve uzela ona mu sveza ruke tankim konopcem, obori ga na zemlju i zapusi mu usta svojom maramicom.

“Tako, danas bar neces ici kod poreznika. Ali cekaj trenutak…dao si mi jednu ideju/”

Ona sede kraj Dzonatana, koji se koprcao, ali nije bio u stanju da se pomakne.

“Cuj”rekla je, “politika je neka vrsta ritualnog cistilista. Vecina ljudi smatra da nije dobro lagati, krasti, krasti ili ubijati. Jednostavno to nije ljudski, sem u slucaju ako mogu da nadju nekog politicara koje ce to da radi umesto njih. Jer, politika dozvoljava svakome, cak i onom sa besprekornim karakterom, da krade, laze, pa cak i ubija na pravnoj osnovi..a da nema grizu savesti”

I kao da smislja zaveru na licu joj se citao nagovestaj lukavog plana.

“Mislim da mi je potrebno malo prociscavanje, kako bi sprala sa sebe osecaj krivice…a i rizika”, rekla je i uozbiljila se zacas ,razmisljajuci ,a zatim dodala : “Mislim da treba da odem do Ledi Tvid da je posetim.” Skocila je potom na noge i odlazeci dobacila : “Hvala na novcicima. Nemam vere u papirni novac.”

Dzonatan je gledao kako se udaljava niz pusto sokace. Boreci se sa konopcima prebirao je po glavi sta je kradljivica rekla. Kako su stvari u tom casu stajale, bio je bespomocan, sem ako neko ne bi naisao da mu pomogne.

“Daj mi tvoju proslost ili buducnost” secao se Dzonatan zeninih reci. Sta je pod tim podrazumevala? “Sad znam!” povikao je najednom, koprcajuci se jos uvek bezuspesno. “Moj novac, ono sto posedujem, to je sve moja proslost, rezultat moga zivota u proslosti. Kada mi se uzmu pare, tada iznova moram da radim da bih zaradio. Da me je ubila, to bi znacilo da me je lisila zivota, a samim tim i buducnosti. Umesto toga ona me je svezala i time me lisila kretanja, lisila me je slobode u sadasnjosti!”

Pomisao da se vrati na karneval i pokusa ponovo da zaradi novac ljutila ga je tako da je pri samoj toj pomisli udarao bespomocno petama. Jer, sada je dugovao sve porezniku.

“Znaci zivot, sloboda, ono sto posedujem, sve je to deo mene samoga samo u razlicitim vremenima : buducnosti, sadasnjosti i , proslosti. Ta kradljivica me je lisila onoga dela koji mi je bio najdrazi, kako bi sebi priustila nesto, sto joj je najlakse da upotrebi!”

Jedna od uzica mu se usece u kozu na zglobu.

“Jao to boli”!Dzonatan prestade da se napreze, i umiri se. razmisljajuci o svojoj nezgodi.Pomislio je : “Nikad nisam shvatio koliko je sloboda divna sve dok je nisam izgubio”.

18. Trznica novca

Dzonatan je skoro odustao od pokusaja da se oslobodi veza kada je zacuo nekakav dubok zvuk koji je dopirao sa kraja sokaka. Ogromna krava braonkaste boje, isla je ka njemu, njuskajuci tu i tamo po djubretu koje je lezalo na sokaku. “Mu- u u”, mukala je dok je zvono o vratu tiho kloparalo. Najednom se, sa suprotnog kraja sokaka, pojavila i druga krava, iza koje je isao starac grubog izgleda, sa stapom u ruci. “Dodji ovamo, glupa zivotinjo!”, gundjao je cobanin.

“Hej , upomoc! Upomoc!” povikao je Dzonatan.

“Ko je tamo?” upitao je starac, zureci u polumrak.

“Ja sam”, odvratio je Dzonatan. “Opljackali su me. Pomozite mi da se odvezem!” Starac je bojazljivo prisao i, posto je video da se radi o decaku turio ruku u Dzep i izvadio noz. Oslobodjen, Dzonatan je objasnio starcu sta se dogodilo.

“Tja”, rece oronuli starac klimajuci glavom. “Danas se moras od svakoga cuvati. Nikad ne bih dolazio u grad da mi nije potrebna izvesna pomoc od vlade.”

“Mislite da ce vlada hteti da mi pomogne i da mi nadoknadi opljackani novac?”, upitao je Dzonatan.

“Samo ako si bolje srece nego ja na trznici vlade” odgovorio je stari cobanin. Lice mu je bilo jako izborano. Na sebi je imao odecu od grube tkanine, dok je na nogama nosio cizme od sirove koze. Starceva smirenost i iskrenost pomogli su Dzonatanu da povrati samopouzdanje. Mozda bi ovaj stari cobanin mogao da mu pomogne da otputuje sa ostrva.

“Sta je to trznica vlade? Da li je to stocna pijaca?”, upitao je Dzonatan.

Starac je nabrao celo. posmatrajuci svoje mirne krave.

“Zbog toga sam i ja dosao”, rekao je. “To je neka vrsta zabavnog programa, a zgrada je velelepnija i od same banke, veca od bilo cega sto sam do sada video. Unutra su ljudi koji razglabaju o drzavnim tricama svih vrsta, pa i o tome kako da vode moje poslove.”

“O”, nacinio je Dzonatan i upitao : “Kakve sve vlade pokusavaju da prodaju narodu?”

Cobanin se pocesao po suncem ispecenom vratu i rekao : “Tu je bio neki covek koji je sebe nazivao ‘socijalistom’. On mi je objasnio da bi njegov tip vlade uzeo jednu od mojih krava, kao nadoknadu za davanje druge krave jednom od mojih suseda. Nisam mnogo obracao paznju na njega, jer mi nije bila potrebna tudja pomoc da bih susedu poklonio kravu…ako bih vec morao. Tu je bio i ‘komunista’, koji je drzao kiosk pored prvog torbara. Imao je sirok osmeh i neprestano mi je tresao ruku pozdravljajuci se, onako prijateljski, i govorio mi kako me mnogo voli i brine za mene. Taj mi se dopadao sve dotle dok mi nije rekao da bi mi njegova vlada uzela obe krave. Tvrdio je da bi to bilo u redu, jer bismo svi bili vlasnici svih krava i on bi mi davao nesto mleka, ukoliko bi smatrao da mi je potrebno. Naravno, bio sam prinudjen da pevam partijsku pesmu.”

“To mora da je pesma!”, uzviknuo je Dzonatan.

“Posle toga mu vise nisam bio potreban”, nastavio je starac. Pretpostavljam da je za sebe pokupio najveci deo kajmaka. Zatim sam lutajuci velikim holom upoznao i ‘fasistu'” Starac je malo zastao i oterao jednu kravu sa gomile djubreta i nastavio : “On je isto tako bio pun lepih reci, ali je ustvari imao iste ideje kao i ostali momci. Rekao je da ce oduzeti obe krave, a da ce mi deo mleka prodati. Kada sam mu rekao : “Sta? Da ti platim za mleko svoje sopstvene krave? On mi je zapretio da ce me streljati na licu mesta ako ne pozdravim njihovu zastavu.”

“Kladim se da ste u velikoj zurbi otisli sa te trznice”, povikao je Dzonatan.

“Pre nego sto sam koraknuo”, rekao je starac taj ‘birokrata’ mi se prisunjao i rekao da bi mi njegova vlada uzela obe krave, ubila jednu da smanji proizvodnju mleka dok bi muzla drugu, a deo mleka bi sipala u kanalizaciju. Pa koja bi budala uradila tako nesto”

“Zaista mi sve to izgleda cudno”, rekao je Dzonatan klimajuci glavom i upitao : “Pa, jeste li odabrali neku od tih vlada?” “Ni za zivu glavu, sine”, otresao se cobanin. “Kome su oni potrebni? Umesto da prepustim vladi da mi organizuje poslove, odlucio dam da oteram krave na stocnu pijacu, gde cu jednu da prodam i za te pare da kupim bika.”

19. Najstariji zanat na svetu

To sto je cuo od starog pastira, zbunilo je Dzonatana vise nego bilo sta drugo. Kakvo je to cudno ostrvo? Bazar vlada je zvucalo zanimljivo, pa stoga odluci da ode tamo ne bi li nasao nekog ko bi mu pomogao da se vrati kuci. A mozda ce, napokon, pronaci nekoga ko ce mu pomoci da povrati svoj novac. S tom namerom je posao prema gradskom trgu gde mu je stari pastir rekao da se nalazi trznica.

“Neces moci da promasis”, rekao mu je starac dok je goneci svoje krave odlazio. “Najveca je na trgu.”

Istini za volju, ulica je izlazila pravo na trg, na cijoj se suprotnoj strani nalazila velicanstvena palata, najveca koju je Dzonatan ikad video. Iznad ogromnih vrata, uklesano u kamenu pisalo je : “Bazar vlada”.

Dzonatan je ustrcao uz siroke stepenice palate i kada se nasao unutra, zastao cekajuci da mu se oci sviknu na mutnu svetlost. Ispred njega se nalazila ogromna dvorana, cija je tavanica bila toliko visoka da svetlost lampi nije bila u stanju da osvetli citavu unutrasnjost. I bas kao sto je stari pastir rekao, tu su se nalazili standovi okiceni zastavama i amblemima. Ljudi na standovima su se obracali prolaznicima i davali im pamflete. Na kraju dvorane nalazila su se ogromna bronzana vrata, sa velikim mramornim statuama medju izrezbarenim stubovima. Dzonatan je prosao kroz dvoranu, nastojeci da izbegne prodavce vlada. Nije prosao ni par koraka kada mu je prisla jedna starica sa velikim mindjusama i zlatnim narukvicama . “Da li bi hteo da saznas svoju buducnost, mladi gospodine?” rece mameci ga. Dzonatan je pogledao popreko tu pogrbljenu priliku ogrnutu sarenim maramama “Posedujem dar proricanja. Mozda biste hteli da zavirite u sutrasnjicu, kako biste ublazili strah od buducnosti?”

“Da li zbilja mozete da proricete buducnost?” upitao je Dzonatan, sumnjicavo posmatrajuci ciganku.

“Pa, naravno,” odvratila je ova dok su joj oci bleskale prepredeno i samouvereno.

“Moj je zanat najstariji na svetu.” “Zbilja, interesantno,” uzviknuo je Dzonatan. “Sta upotrebljavate : kristalnu kuglu, lisce caja ili…?”

“Ne, u ime Belzebuba!”huknu ciganka. “Danas imamo mnogo savremenije stvari. Ja koristim razne dijagrame i proracune i moje musterije me nazivaju ekonomistkinjom”.

“Zbilja impresivno. Ekonomistkinja” Dzonatan je lagano prevaljivao dugu rec preko jezika. “Ali meni je zao jer nemam nicim da Vas platim.”

Ciganka se ljutnu i odmah krete da trazi novu musteriju . “Gospodjo, molim Vas, da li biste hteli da mi kazete jednu stvar,” zamolio je Dzonatan, “mada ne mogu nicim da vam platim?”

“Dobro?” rekla je ciganka gledajuci ga ispitivacki.

“Kada vam ljudi obicno dolaze za savet?”

Zena je pogledala oko sebe da vidi da nema nekog ko bi mogao da ih cuje. Zatim je kao da poverava kakvu tajnu prosaputala : “Dolaze uvek kada zele da budu sigurni u buducnost. Bez obzira o kakvom se predvidjanju radi, narocito ako je lose, ljudi se bolje osecaju ako to cuju od nekog drugog.”

“I ko vam obicno dolazi?” upitao je Dzonatan.

“Cavet guvernera, oni su moje najbolje musterije,” bio je odgovor. “savetnici mi dobro placaju, tudjim novcem, naravno. Oni posle u svojim govorima, koriste ta moja predvidjanja, da bi opravdali zahteve za novim nametima u buducnosti. U svakom slucaju to ide u prilog i meni i njima.”

“Auu!” rece Dzonatan, zaprepas cen odmahnuvsi rukom. “Pretpostavljam da postoji velika odgovornost. Da li se pokazalo koliko su vasa predvidjanja tacna ?”

“To me niko do sada nije pitao,” smeskala se ciganka, gledajuci ga pravo u oci. “Iskreno da ti kazem, tacnije predvidjanje ces dobiti bacanjem novcica u vazduh. To je nesto sto svako moze s lakocom da uradi. Medjutim, to nikome ne koristi i nikad ne moze zaplasene ljude da ucini srecnim. Niti bih se ja obogatila, niti bi savetnici ikad postali mocni. I kao sto vidis, veoma je vazno da se ja pojavim sa nekom zapanjujucom prognozom, jer bi, u suprotnom, oni jednostavno nasli nekog drugog .”

20. Bez proizvodnje “Ovo mora da je sediste svih mocnika”, rekaoje Dzonatan zagledajuci, sa strahopostovanjem, statuu i bronzana vrata. “Kakvo sjajno izdanje sa mermernim kipovima i stubovima. Sigurno je bilo potrebno citavo bogatstvo da se ovako nesto izgradi.”

Jedna bronzana kapija, kroz koju je Dzonatan ugledao ogroman amfiteatar prepun ljudi bila je sirom otvorena. Neometano se probijajuci kroz guzvu Dzonatan je ugledao jednu platformu u centru. Grupa bucnih ljudi i zena u neredu je stajala oko platforme i mahala rukama prema jednom gospodinu dostojanstvenog izgleda, koji je obucen u lepo skrojeno odelo, povlacio povremeno poneki dim iz svoje debele cigare,masuci njome ljudima koji su se komesali ispred njega.

Dzonatan se neopazeno dosunjao blize. Jedan iz guzve, koji je mahao perom u jednoj, i listom hartije u drugoj ruci, nadvikivao je ostale : “Casni gospodine i visokopostovani savetnice…da li je istina da je prvi savetnik upravo overio zakon po kome ce obucari biti placani da ne prave cipele?”

“Da, svakako da je tacno”, odvratio je savetnik uz graciozni naklon.

“Nije li to neka nova smernica, neki presedan?” upitao je covek zustro, zapisujuci odgovor na komadicu hartije.

Savetnik je dostojanstveno klimnuo glavom : “Uhhh, da, to je nova smernica…”

Zena koja je stajala s desne strane coveka koji je prvi put postavio pitanje, prekinula je savetnika pre nego sto je ovaj uspeo da dovrsi recenicu : “Pa, to je prvi put u istoriji Korode da obucari budu placeni da ne proizvode?”

“Da”, odvratio je savetnik,”ja sam ubedjen da je to ispravno.”

Neko je iz pozadine povikao : “Hocete da kazete da ce ovaj program pomoci da se podignu cene svakovrsnoj obuci… cipelama, cizmama, sandalama i ostaloj?”

“O, da,ovaj…Hocete li da ponovite Vase pitanje?” Sada se zacuo povik drugoga : “Hoce li to podici cene obuci?”

“Da, to ce povecati obucarima prihode”, odvratio je savetnik, mehanicki klimnuvsi glavom. “Nadamo se da cemo uciniti sve sto je u nasoj moci da pomognemo obucarima.”

Neki omanji covek, koji se nije ni video iz guzve, povikao je ispred same platforme : “Mozete li nam reci sta ce Vase ministarstvo raditi iduce godine?”

“Uh, hmmm, sta rekoste?”

“Vas program i kakvi su vam planovi za narednu godinu?”upita glas nestrpljivo.

“Naravno”, rekao je savetnik i napravio pauzu da bi duboko povukao dim iz cigare. “Uh-huh. Hmm. Verujem da je u redu sto na konferenciji za stampu mogu da objavim da za iducu godinu planiramo da svima na ostrvu Korada platimo da nista ne proizvode.”

Zacuo se zajednicki uzdah svih okupljenih. “Svi?”

“Salite se?” “Za to je potrebno bogatstvo.” “Hoce li to uspeti?”

“Uspeti?”, rece savetnik trgnuvsi se

“Hoce li to spreciti ljude da proizvode?”

“O, svakako. U nasoj agenciji vec godinama imamo prototip”, rekao je sa ponosom u glasu, ” Mi nikada nista nismo proizveli.”

U tom trenutku neko pridje savetniku, a zatim je bio objavljen kraj konferencije. Grupa reportera se stopila sa guzvom u amfiteatru.

Svetla su pocela da se gase.

21. Aplauzometar

Snop reflektora osvetlio je platformu i publika je ozivela. Neko je poceo da pljeska u ritmu i uskoro su mu se i ostali pridruzili. Sala se prolamala od galame uzbudjene mase. Konacno se na platformi pojavio covek sa kosom srebrenaste boje. Nosio je svetlucavi sako na sebi i imao najgluplji osmeh koji je Dzonatan ikada video. On se uzbudjen klatio naprednazad dok je pozdravljao odusevljenu gomilu.

“Dobrodosli, dobrodosli, dobrodosli! Ja sam Fil, zabavljac, i neobicno mi je drago da imam ovako divnu publiku, na nasoj danasnjoj predstavi. A kakva smo vam predstav tek pripremili.. Kasnije cemo porazgovarati sa…vec znate kim…sa Kandidatom!”

Oskudno odevene devojke koje su stajale sa obe strane bine pocele su razdragano da masu rukama sto je izazvalo gromki aplauz mase.

“Hvala, hvala…hvala Vam mnogo. Pre svega imam za Vas jedno veliko, veliko iznenadjenje. Niko drugi do predsedavajuca Korodske izborne komisije bice ovde sa nama, te ce nam objasniti novu revolucionarnu izbornu proceduru, o kojoj smo toliko slusali : “Toga trenutka domacin se okrenuo prema pozadini bine i teatralno pokazujuci rukom, uzviknuo : “Sad Vas molim da ukazete dobrodoslicu doktorki Juliji Pavlov!”

Publika i prisutni na bini su opet burno zapljeskali, uzvicima i zvizducima dopunjavajuci svoje odusevljenje. Zabavljac Fil se rukovao sa doktorkom Pavlovom i gomili rukom dao znak da se utisa. “Divno, divno Dr. Pavlova, Vi ste svakako uspeli da steknete dosta pristalica tokom proteklih godina.”

“Hvala Vam File,” odvratila je ona puna samopuzdanja. “Ja bih rekla da je to bilo otprilike 5.3 odusevljenja”

“Cekajte, cekajte sad ste me uhvatili”, rekao je domacin, a pozorisno osoblje je dalo publici znak. Salom se prolomio smeh. “Sta podrazumevate pod 5.3 odusevljenja”?” upitao je Fil.

“Pa”, rekla je Dr. Pavlov, “znate, ovde imam jedan oficijelni aplauzometar, koji mi je uvek pri ruci. On mi tacno pokazuje kolicinu odusevljenja kod publike.”

“Pa, to je neverovatno. Zar nije narode?” Publika je ponovo zapljeskala.

“Cim se galama stisala, Dr. Pavlov je nastavila : “To je bilo otprilike 2.6.”

“Neverovatno” rekao je domacin. “Sta nameravate sa aplauzometrom? Da li cete ga upotrebiti na sledecim izborima?”

“U pravu ste, Fil. Mi, u izbornoj komisiji, smatramo da se sve ne zavrsava samo prebrojavanjem glasova. Brojevi nisu dovoljni da odluce ko ce postavljati kriterijume u pogledu morala, vlasti, blagostanja i prava. Smatramo da glasovima treba dodati i odusevljenje.”

“To je neverovatno!” uzviknuo je zabavljac Fil na sta je publika ponovo zapljeskala.

“To je otprilike 4.3”, rece Dr. Pavlov.

“Kako mislite to da izvedete doktorka?”

Njene guste obrve su se izvile iznad naocara i prvi nagovestaj osmeha preleteo je preko njenog ozbiljnog lica. “Ovo ce biti prva godina u kojoj ce biti upotrebljen aplauzometar u izborima na ostrvu. Umesto da svoju odluku upisu u listice glasaci ce aplaudirati na znak signalnog svetla, koje ce se pojaviti pored imena kandidata za koga zele da glasaju.”

“Kakvo je misljenje kandidata u vezi sa novom glasackom procedurom”, upitao je Fil.

“Ah, oni su ushiceni, Fil. Izgleda da su vec pripremili svoje pristalice za ovu novinu. Odrzali su bezbroj sastanaka i obecavali svojim pristalicama da ce sve tudje pare biti potrosene na njih, a to ljude uvek odusevi.”

“Pa, hvala Vam puno sto se danas bili sa nama, predocivsi nam sliku lepse sutrasnjice. I dodjite nam opet, hocete li? Dame i gospodo, jedan veliki pljesak za doktorku Juliju Pavlov!”

Kada se aplauz konacno stisao, domacin je sirokim pokretom ruke ponovo pokazao prema pozadini bine. “Sada dolazi trenutak koji ste svi zeljno iscekivali. Direktno sa izborne kampanje stize nas kandidat Dzo! Da ga cujemo!”

Skacuci preko bine, siroko rasirenih ruku, blistajuci , Dzo se razdragano obratio prisutnima : “Hvala File. Zbilja mi pricinjava veliko zadovoljstvo da sada budem sa vama, dragi narode.”

“E, pa Dzo, sada mi reci sta lezi u pozadiniri . “Iznenadio si celo ostrvo svojim izjavama, najsenzacionalnijim u toku citave protekle dekade. Ispricaj nam tu pricu.”

“Nikad bolji trenutak od ovoga, zar ne? Pa dobro. Vidis, mene je mnogo zabrinula neobicno visoka cena kampanje u proteklim godinama. Stoga sam naumio da na tom planu uradim nesto. Ja sam cvrsto uveren da glasaci na ovom velikom ostrvu zasluzuju da budu bolje nagradjeni za svoj udeo no sto je to bilo do sada. To me je nateralo da osnujem Opstu partiju.”

” Opsta partija! Kakva brilijantna ideja. Ti si cak promenio i svoje rodjeno ime, zar ne?, povikao je Fil.

“Tacno File. Moje pravo ime je Elihu Rut, ali sa njime nisam mogao mnogo daleko da doguram kao narodni kandidat. Ako zelis da ti ljudi veruju moras i da im se dopadnes.”

“Na koji nacin zelis da to sprovedes, Dzo?”

” Opsta pratija ce uskoro, po mesnim diskontnim radnjama, da ima na raspolaganju svoje primarne crne i bele letke i postere. Nastojimo da troskove izborne kampanje, prepolovimo uz pomoc nasih ideja.”

Zabavljac Fil ga prekide : “Imate li svoj stav po pitanju debate?”

“Naravno, uostalom kao i sve druge partije,” odgovori Dzo i posegnuvsi u Dzep izvuce svezanj papira. “Ovo je nas beli papir po pitanju kriminala…a ovo nas beli papir po pitanju siromastva.”

“Ali Dzo, na ovim belim papirima, nema nicega,” zacudio se Fil, jer su beli papiri jednostavno bili prazni.

“To cini i celu stvar privlacnom, Fil zar ne shvatas? Zasto da tracimo vreme da bismo svima obecavali sve. Zasto da ljudi sami ne napisu sta zele? Sve ostaje isto, kao i pre, samo sto stedimo troskove stampanja.”

“Zbilja genijalno. Dok drugi kandidati samo govore o smanjivanju izdataka oko kampanje, ti zbilja cinis nesto konkretno. Ali vreme nam uskoro istice. Da li mozes sazeto da nam kazes iza cega stoji vasa partija?”

“Naravno, File. To vec odjekuje citavim ostrvom. Slogan nase Opste partije je : “Mi verujemo u ono u sta i vi verujete!”

“Hvala Vam puno Dzo. A sada dame i gospodo jedan veliki aplauz za genija izbornih kampanja Kandidata Dzoa!”

22. Prema potrebi

Fanfare i dobosi. Soumen Fil podize ruku prema publici : “Vasi roditelji, napolju, vec dugo cekaju nase finale. Dvanaesto godisnje putovanje vaseg deteta privedeno je kraju. Vreme je za Maturske igre!”

Ogromnu dvoranu ispunila je muzika sa orgulja, dok su se s obe strane, u jednom trenutku, otvorila sva vrata, kroz koja su umarsirali djaci sa uglastim djackim kapama i drugim crnim togama. U sali se prolomio aplauz kroz koji su se povremeno probijali urlik i vriska promuklih glasova. Dzonatan sapnu zeni koja je stajala pored njega : “Sta su to Maturske igre?”

“Ovo je takmicenje omladine nase skole” odvratila je zena, zastavsi da bi cula najavu, a onda nastavila naprezuci se da nadjaca galamu : “Ovo je kulminacija jednog formalnog obrazovanja. Do sada je svrha formalnog obrazovanja bila da pokaze vaznost vrednog rada i zalaganja. Veceras ukazujemo cast najboljim djacima za uspeh u takmicenju i izuzetna dostignuca.. Ali najveca nagrada, koja jos nije dodeljena, je Oprostajni trofej koji dobija pobednik Maturskih igara.”

Bacivsi pogled na govornicu, Dzonatanu se ucinilo da je video nekog poznatog. “Ko je to sto pozdravlja djake koji izlaze pred govornicu?” upitao je.

“Pa, to je Ledi Bes Tvid”, cuo je odgovor. “Zar je ne prepoznajete iz novina. Ona je nasa uvazena govornica. Kao clanica Saveta guvernera i starateljka za industrijsku politiku, ona je kao i obicno pocasni gost na Maturskim igrama.”

“Kako se sve to odvija?” upita Dzonatan.

“Evo, kako”, rece zena, primicuci usne tik Dzonatanu uz uvo. “Ledi Tvid odrza jedan od svojih uobicajenih govora, a djaci zapisuju sve sto je u direktnoj suprotnosti s onim sto su radili ili ucili u skoli. Onaj koji nadje navise kontradiktornosti, proglasava se za pobednika cuvenog Oprostajnog trofeja. Sss, Ledi Tvid je pocela. Slusajte.”

“…tako smo saznali za vrline slobode”, grmela je dubokim glasom Ledi Tvid. “Mi znamo kako sloboda odlucivanja i licna odgovornost vode ka zrelosti i razvoju. Svet citavom svojom istorijom tezi ka slobodi. Kakva je to blagodet sto sada zivimo na slobodnom ostrvu…”

Zena pokaza na djake iza Ledi Tvid. “Pogledaj ih kako zustro pisu. Sakupice mnogo poena.”

“Zar Ledi Tvid govori suprotno od onog sto su djaci ucili u skoli?” upita Dzonatan.

Zena se smejuljila. “Sloboda oslucivanja. Gluposti. Skolovanje je obavezno. Deca su obavezna da pohadjaju skolu i svi su prinudjeni da to placaju. Sad cuti!”

“…i srecni smo sto su nam skole dobre, kako se samo pozeleti moze”, govorila je Ledi Tvid tako da je sve odzvanjalo. “Nasi nastavnici su uzor primarnog ponasanja za nase djake, oni osvetljavaju put ka demokratiji u svetlosti istine i saznanja…”

“Moja cerka je treca s desna u drugom redu”, rekla je zena zgrabivsi Dzonatan za rukav od uzbudjenja. “Ona pise, skupila je sve poene, sigurna sam.”

“Ne razumem”, upitao je Dzonatan, “kakve poene?”.

“Najbolje skole? Poredjenje je nemoguce bez izbora. Ledi Tvid salje svoje dete na privatne casove izvan grada. Nastavnici uzor? Ha! Djaci su primorani da mirno sede i da dvanaest godina izvrsavaju naredjenja da bi uzvrat dobili svedocanstva i zvezdice. Ako bi ucitelj umesto novcanog ceka dobio zvezdicu, on bi to nazvao robovanjem! Osvetljavajuci put ka demokratiji? Nema sanse! Primer iz razreda je autokratija.”

Ledi Tvid se duboko poklonila : “…sada ste stigli do prekretnice svog zivota. Svako od nas je shvatio da smo samo jedan glasic u ogromnom horu covecanstva. Znamo da su takmicenje i nemilosrdna i bespostedna borba da biste se dokopali vrha, neumesni u ovom casu. Za nas je najplemenitija vrlina pozrtvovanost. Zrtva za potrebe drugih, za vecinu koja je manje srecna…”

Zena je skoro vrisnula od odusevljenja : “Pogledaj te djake kako beleze! Kakav zlatan rudnik kontradiktornosti! U skoli su ih stalno terali da nadmase same sebe. A gospodja Tvid, licno, je najglasnija, s najvecim zahtevima i s najmanje skrupula od svih. Ona je uspela da se probije do vodeceg polozaja svim mogucim sredstvima. Ovi djaci znaju da nisu dospeli do ovde zrtvujuci svoje godine za nesposobne djake.”

Dzonatan to jednostvno nije mogao da razume. “Hocete da kazete da je djacima u skoli receno da treba da nadmase samog sebe. A opet, u vezi sa maturom Ledi Tvid im kaze da treba da se zrtvuju za ostale?”

“Sada si shvatio”, odvratila je zena. “Ledi Tvid propoveda promene u svetu za maturante. Svako prema svojim sposobnostima i svako prema svojim potrebama. To je buducnost.”

“Da li bi oni mogli da budu dosledni, a da isto uce pre i posle mature?” upitao je Dzonatan.

“Vlasti rade na tome. Skole se drze staromodne tradicije po kojoj se visi razredi nagradjuju za najbolji uspeh. Sledece godine planiraju da uvedu jedan sasvim novi sistem gradacije. Oni planiraju da podsticu i nagradjuju djake da bi ih pripremili za novu stvarnost. Gradacija ce biti kao nagrada, na bazi potrebe, a ne prema rezultatima rada. Najgori djaci ce dobiti petice, a najbolji jedinice. Uostalom losim djacima su potrebnije dobre ocene!”

Vreteci glavom, Dzonatan je ponovio njene reci da bi se uverio da ih je dobro cuo : “Najgori djaci ce dobiti petice, a najbolji jedinice?”

“Tako je”, rekla je zena klimnuvsi glavom. “Veoma plemenit, human potez gospodje Tvid. Najbolji djaci ce se uciti vrlini zrtvovanja. Skolskim vlastima je naredjeno da pozure sa usvajanjem takvog plana za unapredjenje u nastavnickom kadru.”

“Kako se to nastavnicima dopalo?” upitao je Dzonatan.

“Nekim se dopalo, a nekima ne. Cerka mi kaze da bolji nastavnici prete odlaskom ako se plan prihvati. Ta mogucnost, za sada, jos uvek stoji.”

23. Plata za greh

Dzonatan je ostavio veselu gomilu u amfiteatru i posao jednim dugim hodnikom. On je ugledao grupu ljudi koja je sedela na drugom kraju hodnika, na nekakvoj klupi i sa okovima na nogama, koji su bili povezani lancima. Da li su to kriminalci ocekivali sudjenje? “Mozda bi ovdasnje vlasti mogle da mi pomognu da povratim novac koji mi je ukraden”, pomislio je.

S leve strane klupe bila su vrata na kojima je pisalo : “Ministarstvo prisilnog rada”, a na drugom kraju su stajali strazari i tiho razgovarali, ne obracajuci paznju na svoje zatocenike. Malo je bilo mogucnosti da bilo ko od njih pobegne.

Dzonatan je prisao najblizem zatvoreniku, decaku otprilike dvanaest godina starom, koji nije licio na zlocinca. “ZaSto si u lancima?”, upitao ga je Dzonatan. Decak je prvo pogledao Dzonatana pa kradomice strazare pre nego sto je odgovorio : “Zato sto sam radio.”

“Kakav te je to rad bacio u ovakvu nevolju?”, upitao je Dzonatan, sirom otvorenih ociju od cuda.

“Popunjavao sam rafove robom u Dzekovoj bakalnici,” odvratio je decak oklevajuci i pogledao sedog covek koji je sedeo pored njega.

“Ja sam ga zaposlio”, rekao je Dzek, snazan sredovecan covek dubokog glasa. Na coveku je jos uvek bila uprljana radna kecelja i bio j e okovan kao i decak.

“Decak je rekao da bi zeleo da odraste i da bude kao njegov tata koji je sef fabrickog stovarista. Nista prirodnije od toga, moglo bi se reci. Ali posto je fabrika zatvorena, tata nije mogao da nadje drugi posao, pa sam pomislio da bi posao za decaka dobrodosao porodici. A i robne kuce su me ojadile pa mi je bila neophodna jevtina radna snaga. Medjutim, sada je sve gotovo”, zavrsio je Dzek. Na licu mu se videlo da se pomirio sa sudbinom. Tada decak zapoce : “U skoli ne placaju dok ucimo da citamo i radimo matematiku, ali Dzek placa. Raznosio sam poruDzbine, sredjivao radnju, i trudio se da iz raznih novina procitam sto vise o tom poslu. Sretao sam ljude raznih godista, a ne samo decu u skoli. Dzek mi je pomogao da tati platim kiriju za stan. Cak sam i za bicikl ustedeo. Sada sam propao”, i glas mu je zamirao pri pogledima na strazu “pa, moram na ubedjivanje.”

“Ubedjivanje i nije tako strasno kada pomislis na drugu mogucnost”, ubacio je jedan debeljko sa korpom uvelih zutih ruza. I on je bio u lancima i sedeo pored decaka. “Tezak je zivot. Nikad nisam voleo da radim za drugog i mislio sam da sam napokon uspeo sa mojim cvecem. Dobro mi je islo .Prodavao sam ga po glavnim ulicama i na trgu. Medjutim, vlasnicima radnji se nije dopala moja konkurencija, pa su trazili od Saveta guvernera da zabrani rad ulicnim prodavcima. Zatim su mi rekli da sam van zakona, ruzna pojava i pretnja drustvu. Zamislite moje cvece i ja smo predstavljali pretnju drustvu.”

“Sto niste prekinuli sa prodajom cveca?”, upita Dzonatan.

“I da igram kako svira savetnik? Ono sto sam ja celog zivota zeleo bilo je da budem svoj gzada. Uostalom, zatvor i nije tako los. . Ne moram da radim i imam sobu od tri kvadratna metra koju mi placaju vlasnici radnji. Bas cudno. Upravnik zatvora misli da mi cini uslugu…sto ce me rehabilitovati. Ja mislim da bih ja njih mogao da rehabilitujem.”

Dzonatan se zatim okrenuo grupi zena u radnoj odeci koje su sedele do decaka : “Zbog cega ste vi ovde?”

“Mi imamo mali ribarski brod. Neki sluzbenik me je zaustavio dok smo istovarali teske sanduke u pristanistu”, rece jedna snazna zena grubog izgleda pronicljivih plavih ociju. “On mi je rekao da je to povreda zakona o bezbednosti. Pretpostavljam da zakoni treba da nas stite od zloupotreba poslu. Organi vlasti su nas vec dva puta zatvarali, ali smo potajno opet otisle na pristaniste da pripremimo alat za novu ribolovnu sezonu. Sada kada su nas poslednji put uhapsili rekli su da ce nas dobro zastititi.” Uzdahnuvsi duboko ona se upita : “Sta li ce uraditi sa mojim sinom? Njemu je tek tri godine. Svuda sam ga sobom vodila, i na posao. Smesno…tezi je od onih sanduka koje smo dizali.”

“Vama je to smesno?” rece covek cija je fino potkresana bela brada skrivala njegovo mladalacko lice. Gurnuvsi laktom coveka koji je sedeo do njega na klupi on rece : “DzorDz je radio kod mene po par sati dnevno dve zime uzastopno, kao neka vrsta segrta. Odrzavao mi je frizerski salon, cistio i pomagao oko musterija. Sada mi vlasti kazu da ga nisam dovoljno placao za ono sto je radio.” Podigavsi besno ruke on rece : “Da sam mu placao kako su rekli, ne bih mogao ni da ga primim na posao!”

Na to ce DzorDz, kisela lica : “Pod ovim uslovima i sa otvorenim sudskim dosijeom nikad necu dobiti dozvolu za rad moje berbernice.”

“Vi mislite da vi imate problema?” umesala se zena nadmenog izgleda, ocigledno potresena cinjenicom da deli sudbinu sa ostalima. Ova gospodja, Madam Ins, gotovo da zaplace, rece prinoseci ocima finu belu maramicu:” : “Kada se ovo objavi u novinama karijera moga muza bice zavrsena. Nisam ni sanjala da je to sto radim lose. Sta biste Vi uradili?” Zagrlivsi mladi bracni par u lancima pored sebe, madam Ins nastavi : “Nekada sam imala veliku kucu, troje dece mi je pohadjalo najbolje skole, a ja sam zelela da se vratim svojoj profesiji. Zato sam se raspitivala za pomoc u kuci. Vilijem i Elenora su dosli sa slicnim radnim preporukama, pa sam ih odmah zaposlila. Elenora je odlicna vrtlarka i ume oko kola Za sve popravke . u kuci je sposobna a uz to je vrsila i nabavke.

A Vilijem mi je bio od neprocenjive pomoci ,jer je spretan sa decom i uvek je tu kad god bi mi nesto zatrebalo. Zna da podsisa decu, da kuva, cisti i obavlja hiljadu i jedan posao bolje nego sto bih ja to ikad mogla. Kada dodjem kuci mogu da se odmorim i da se igram sa decom.”

“To je pomoc koju bi svako pozeleo”, rece Dzonatan. “Ali sta se izjalovilo?”

“U pocetku je sve islo dobro. Tada je moj muz dobio novo mesto u Birou dobre volje, te su njegovi protivnici zavirili u nase finansijsko stanje i ustanovili da nismo uplacivali socijalno sa Elenoru i Vilijema.”

“A zasto niste?”, upitao je Dzonatan.

“Tada nismo mogli. Troskovi za privatno skolovanje, porezi i mali prihodi u pocetku, jednostavno ne bi dozvolili da ih zaposlim.” U tom trenutku Vilijem dodade: “Za nas bi to bila velika nevolja.” Zena ga gurnu laktom i rece : “Cuvaj se Bile. Seti se sta smo sve stavili na kocku .?”

“Pa,”, poce on oklevajuci, “Gospodjo Ins Vi ste nam spasili zivote. Pobegli smo s naseg ostrva zbog gladi i surovog gradjanskog rata koji se tamo vodi. Nismo imali izbora…mogli smo ili da pobegnemo, gladujemo, ili budemo ubijeni. Zato smo i dosli na Korodu. Da nam Madam Ins nije pomogla vratili bi nas i tamo bismo izginuli.”

“Da”, rece Elenora toplo : “Mi Vam dugujemo za nase zivote i zao nam je sto ste zbog nas upali u svu ovu guzvu. Socijalno osiguranje nijednom od nas nije pruzilo neku sigurnost.”

Madam Ins se ote jos jedan dubok uzdah pre nego sto ce reci : “Mom muzu ce propasti unapredjenje za Biro dobre volje, a mozda i sadasnji posao. On je bio na celu prve komisije na Korodi za cuvanje nacionalnog ugleda, Njegovi protivnici optuzice ga za licemerje.”

“Za licemerje?”, upitao je Dzonatan. “Da Prva komisija Korode nije naklonjena novopridoslicama”

“Novopridoslice?”, ponovi Dzonatan. “A ko su onda pridoslice?”

“To smo svi mi ostali. Sve nase porodice su u proslosti dosle odnekud kao pridoslice.”

Dzonatan proguta knedlu. Nije smeo ni da pomisli sta bi mu se desilo kada bi vlasti otkrile , po njegovom govoru ili odeci, da je i sam novopridoslica. Pokusavajuci da izgleda nezainteresovano, on upita : “Sta imaju protiv novopridoslica?”

Ribarica upade u rec : “Ti mocnici iz Saveta guvernera ne vole konkurenciju. Novopridoslice bi mogle da budu vrednije na poslu, da rade vise a za nize plate i to na rizicnijim poslovima. Prihvatile bi se i sitnih poslova koje niko od nas nece da radi.”

“Stani malo. Ima puno prituzbi na novopridoslice”, rece Dzek bakalin.

“Novopridoslice ne poznaju jezik, kulturu, ne znaju da se ponasaju, ne poznaju obicaje na nasem ostrvu. Divim se njihovom cvrstom duhu. Spremni su i zivot da rizikuju samo da bi dosli ovamo. Ali, potrebno je vreme da se sve nauci. Danas je teze nego u vreme kada su nasi preci pobegli sa dalekih ostrva.”

“Moj muz”, rece madam Ins ponosno “posluzio se tim istim dokazima protiv novopridoslica. On kaze da oni moraju prvo da nauce jezik i nase obicaje pre nego sto dodju ovamo. Treba im i novca i obrazovanja. Moj muz trenutno radi na prosirenom prednacrtu za prepoznavanje cak i dece novopridoslica. Kako je planirano, i oni ce takodje biti deportovani dok ne prestanu da budu teret, to jest dok ne nauce jezik, obicaje, upoznaju novac i steknu dovoljno znanja da mogu sebe da izdrzavaju.”

U tom trenutku dva coveka u sluzbenim odelima i sa prepunim akt tasnama udjose na vrata. Prisli su madam Ins koja se sva skupila od straha. Jedan od ljih je dao znak strazaru da joj sa nogu skine okove. “Zelimo da Vam iskazemo nase najdublje izvinjenje za ovaj nemili nesporazum, madam Ins. Budite sigurni da su se o celoj stvari pobrinuli na najvisem novou.”

Sa ociglednim olaksanjem madam Ins se oprostila od ostalih, i zurno otisla niz dugacak hodnik u pratnji ove dvojice. Ostali su sve posmatrali u mukloj tisini koju bi samo povremeno prekidao samo zveket lanaca. Kada je madam Ins zamakla, strazari su se okrenuli Vilijemu i Elenori, grubo ih odvojili od ostalih i gurnuli na drugu stranu. Odlazite olosi, odakle ste i dosli.”

“Ali mi nismo nikakvo zlo ucinili”, zajaukali su Vilijem i Elenora.

“Mi cemo umreti.”

“To nije moja briga”, promumlao je strazar.

Ribarica je sacekala da ovi zamaknu za stepeniste i da zalupe vrata za sobom, pa je promrmljala : “Bice da je tvoja!”

24. Cija je ta sjajna ideja

“Ura, ura!”, vikao je covek iz svega glasa. Upao je u sobu, u pratnji nekih ljudi u crnim uniformama. Svi su ga gledali kao da im zivot od njega zavisi. Vodja je krupnim koracima prisao stolu na kome je bilo kafa, i pokretom ruke dao znak ostalima da mu naprave mesta. Oni poslusno odose u ugao sobe da strpljivo sacekaju.

“Cestitam”, rekao je Dzonatan, “bilo sta da proslavljate. Da li bih smeo da Vas upitam zasto ste tako srecni?” Dzonatan je posmatrao coveka u besprekorno skrojenom odelu.

“Ej, ova kafa je vrela!”, povikao je covek vrativsi solju s kafom na sto, pruzio ruku Dzonatanu govoreci : “Ja sam Artur, a kako se ti zoves?”

“Dzonatan, drago mi je sto sam Vas upoznao.”

Artur je cvrsto stegnuo Dzonatanu ruku : “Dzonatane, siguran sam da sam se danas obogatio. Upravo sam dobio odlucujuci glas za svoj pronalazak : ostar metal na drzalji.”

“Kako je teklo glasanje?”

“Sud je izglasao sa minimalnom vecinom : 4 prema 3 glasa i dva uzdrzana da mi se izda dokument o patentu.”

“O kakvom patentu?”, upita Dzonatan.

Pun sebe, Artur je objavio : “To je najvredniji komad hartije na ovom ostrvu. On mi obezbedjuje zakoniti monopol za koriscenje jedne revolucionarne ideje. Niko drugi nema pravo da koristi ostar metal na drzalji bez moje dozvole. Bicu truli bogatas”, zavrsio je covek sa uzivanjem.

Dzonatanu prodje kroz glavu sve, od momenta kada je stigao na ostrvo, pa do zene koja je bila uhapsena. “Kada ste to izmislili?”, upitao je Dzonatan.

“O, nisam ja to smislio. Jedan siromasan, vredan radnik, po imenu Carli sve je to smislio i prijavio zavodu za patente. Otkupio sam od njega pravo za nekakve male pare, i na kraju se sve isplatilo. On nije u stanju da plati ceo tim advokata.” rekao je Artur prignuvsi se coveku koji je sedeo u uglu do njega.”Pa, ko je sve izgubio na izglasavanju?”

“Bila je to prava bitka. Na stotine njih je izjavilo da su o tome razmisljali pre mene. Neki su tvrdili da je to sledeci logican korak posle otkrica ostrog kamena na drzalji.” Artur je zastao tek toliko da bi dunuo u kafu koju je pio. “Ali ovo poslednje glasanje bilo je najzesce. Tuzilja je bila Danijela, koja je tvrdila da je jos pre devet godina napravila prototip naprave i da za to ima preko 40 svedoka. Ona je objasnila da je to bila cista radoznalost, neka vrsta hobija. Igrala je na kartu da izazove simpatiju kod sudija govoreci da je siromasna i da nikad nije imala dovoljno novca za dazbine oko molbe za patent. Huda sreca, eh?”

“Ali, ovo sudjenje mora da ju je grdno kostalo?”, bila je Dzonatanova upadica.

“Jakako, ali samo zahvaljujuci krupnoj zverki kao sto je gospodin Vu, koji joj je platio advokate. Verujem da joj je ponudio iste uslove kao i ja Carliju. Danijela je mozda samo zelela da joj ime udje u istoriju. Ovako, za nju vise niko nece cuti.” Artur se jednom rukom oslonio o zid, ocigledno uzivajuci u pobedi.

“Svaki od slucajeva imao je jedinstven obrt. Elisa je izjavio na sudu, da sam mu ukrao ideju uz pomoc Zavoda za patente… i, kako rece, ideja je procurila do mene… eh, i do Carlija. Ziper je ziveo na udaljenom ostrvu, a ostali su vec mrtvi tako da su van igre. Neki su protestovali da se koriscenje ideje ne moze smatrati icijim posedom. Ali, ja cu to moci za 17 godina.”

“A zasto bas 17 godina?” upitao je Dzonatan.

“Ko zna?”, nasmejao se covek. “Moji advokati mi kazu da su pre par stotina godina, u cemu su se slozili i neki pronalazaci toga vremena, dva do tri sedmogodisnja segrtovanja uzimala kao magican broj. Sve se iskomplikovalo. Cisto praznoverje, ako mene pitate.”

“Ali, ako oni tvrde da je ideja Vasa, zasto ona gubi vaznost nakon 17 godina? Da li gubite svu imovinu posle 17 godina?”

“Hmmmm.” Artur je ucutao za trenutak da bi srknuo malo kafe, a zatim je nervozno promesao. “Dobro pitanje. Obicno nema vremenskog ogranicenja za vlasnistvo nad imovinom, ali, cekaj.” On je mahnuo rukom jednom od onih u uglu sobe, te ovaj odmah dotrca. “Sta mogu da ucinim za Vas gospodine Arture?” upitao je usluzno.

“Pole, zasto ne mogu da posedujem patent duze od 17 godina?”

“Svrha dokumenta o patentu”, odvratio je Pol pravnickim monotonim glasom, “jeste da stimulise pronalazastvo. Bogatstvo koje se stekne za 17 godina legalnog, monopolskog koriscenja te ideje smatra se dovoljnom nagradom.”

“A sta je sa onima koji se bave pronalazastvo iz drugih pobuda?” upitao je Dzonatan.Artur i Pol se pogledase u nedoumici. Pol odgovori : “Kakve druge pobude?”

Dzonatanu se ucinila nepravedna odluka vlasti, po kojoj jedan zasluzuje nagradu, a onaj drugi nista. “Znaci svako ko pravi ostar metal na drzalji mora obojici da plati?”

Pol se nasmejao, malo nervozno, pogledavsi Artura iskosa. “To zavisi od Artura. On moze da odluci da ih proizvodi sam ili, zavisno od ponude tesara, da uopste ne dozvoli njihovu prizvodnju…za 17 godina…sem ako se ne patentiraju modifikacije orginala pa se time produzi rok.” Okrenuvsi se Arturu Pol dodade : “Vec imamo kadrove koji se time bave. Arture, secate li se prvo moramo da se pozabavimo tim dosadnim zakonom o drvosecama. Obrativsi se zatim Dzonatanu on objasni : “Drvosece imaju neku cudnu i prevazidjenu predstavu o tome da se njihovi stapovi kojima su obarali drvece moraju zastititi od novih ideja.”

Arturu kao da se povratilo samopouzdanje : “Znam da mogu da racunam na tebe, Pol. Ti si uvek ispred igre.”

“Ali, gospodine”, bio je uporan Dzonatan. “Sta biste da dans niste dobili parnicu na sudu?”

Artur je zagrlio Pola i Dzonatana prijateljski i otpratio ih do vrata kao da je zeleo da zavrsi razgovor. “Mladicu, da danas nisam dobio na sudu, budi siguran da sad ne bih caskao sa tobom. Idem nazad u moju fabriku da na brzaka sklepam ostar metal na drzalji i da preduhitrim konkurenciju. A ovaj moj drugar ce da potrazi neki drugi posao, zar ne, Pol? Mozda u proizvodnji, marketingu, istrazivanju? Svaki novi ostar metal na drzalji morace da pretrpi makar i najmanju inovaciju samo da bismo bili korak ispred copora.”

“Uh!”, rece Pol. “Zvuci uzasno!”

Videvsi Artura kako je posao ka vratima, ostali ljudi iz ugla pokupise svoje tasne i krenuse za njim.

“Pol”, rekao je Artur u hodu “objasni mi jos jednom ogranicenu odgovornost, hoces li?”To je jos jedna sjajna ideja Dzonatane.

25. Za starije : prevaricu te ako me ne castis.

Trznica vlada je imala vise prostorija i holova nego neki lavirint. Dzonatan je lutao dugim hodnikom dok nije osetio divan miris kafe i sveze pecenog hleba. Prateci taj miris dospeo je u jednu veliku salu za konferencije gde je nekoliko starijih muskaraca i zena ljutito raspravljalo preteci pesnicama. Neki su se drzali za ruke kao da im to pomaze u njihovom ocajanju i razocaranju.

“Sta se desilo?”, upitao je Dzonatan dok je je bacao poglede na ogromnu kosaru nasred hola, koja je dopirala skoro do tavanice.

“Sto ste tako uzbudjeni?” upitao je, ali vecina staraca nije ni obracala paznju na njega vec je nastavila da jeca i da se jedno drugom zali. Ipak se jedan gospodin ozbiljnog izgleda pridize lagano i pridje Dzonatanu. “Taj prvi savetnik”, progundjao je “opet nam je to uradio. Prevario nas je!”

“Sta je ucinio?”, upitao je Dzonatan.

“Pre vise godina”, odvratio je starac, tuzno vrteci glavom, “prvi savetnik, Karlo Ponci, pricao nam je o velikim planovima kojima je trebalo spreciti da bilo ko i bilo kada gladuje u starosti. Ucinilo nam se da je to dobra stvar.”

Dzonatan je klimnuo glavom.

“Da, tako smo svi mislili. Hmmm”, smrknuo je besno i nastavio : “Pod pretnjom smrtne kazne, svima je bilo naredjeno, osim prvom savetniku i njegovim sluzbenicima, da donose vekne hleba u ovu ogromnu korpu i to svake nedelje. Svi koji su napunili 65 godina i bili u penziji mogli su da uzimaju hleb iz korpe.”

“Svi su davali priloge osim Prvog savetnika i njegovih sluzbenika”, ponovio je Dzonatan.

“E, oni imaju poseban tretman”, odgovorio je starac. “Mi smo morali da veci deo nasih hlebova stavljamo u posebne korpe rezervisane. iskljucivo za njih”

“Lepo je obezbediti se za starost,” rece Dzonatan.

“Da, mislili smo da je to carobna ideja jer ce uvek biti hleba za starije osobe. Posto smo svi mogli da racunamo na veliku drzavnu korpu, vecina od nas je prestala da stedi za hleb u starosti.”

Starac, ramena pogurenih od tereta mnogih godina, bacio je pogled na izborana lica svojih ispisnika a zatim je pokazao na postarijeg gospodina koji je sedeo na obliznjoj klupi : “Jednog dana nam je ovaj moj prijatelj dao neke proracune po kojima ce velika korpa ostati bez hleba u roku od nekoliko godina, sto je bogami izazvalo veliku paniku.” Na te reci onaj drugi zaklima glavom.

“Posli smo stoga”, nastavio je starac “prema korpi i uzverali se uz nju. Nije bilo lako, ali nismo toliko slabi i slepi kao sto to misle neki od tih mladih savetnika. Kada smo pogledali u korpu, ustanovili smo da je skoro prazna. Kada su i ostali to culi doslo je do velikih nemira, pa smo rekli savetniku Ponciju, odmah na licu mesta, da bi mu bilo bolje da ucini nesto da se sto pre popuni korpa, inace cemo ga odrati!”

“Pretpostavljam da se uplasio”, rece Dzonatan.

“Uplasio! Jos nisam video nikog da se tako uzvrpoljio. On zna da smo veoma nezgodni kada se naljutimo. Prvo je predlozio da se uzme vise hleba od mladjih radnika, ali su tada oni pobesneli. Mladjarija, onaj pametni deo, rece da sada zeli da jede hleb, a ne u nekoj buducnosti. Neki porucise mladima da ce hleba nestati dok ostare.”

“Sta je jos predlozio savetnik?”, upitao je Dzonatan.

“Tada je taj Ponci predlozio da svako saceka do svoje 70. godine da bi poceo da uzima hleb iz kosare. To je sve nas koji smo bili blizu penzije razljutilo, jer smo smatrali da bi hleb trebalo da se daje kada napunimo 65 godina. Najzad je Ponci istupio sa sjajnom idejom.”

“Bas u pravom trenutku”, uzviknuo je Dzonatan.

“Da bi, kao prvo, sebi obezbedio reizbornost, Ponci je svima svasta obecao. Na primer da ce manje hleba uzimati od mladjih radnika, dok je starima govorio da ce im dati vise. Savrseno!” Starac je malo zastao da bi Dzonatan mogao da shvati sve sta je rekao. “Jedina caka je bila sto ce iz godine u godinu vekne biti sve manje, tako da cemo uskoro moci da pojedemo i 100 vekni za rucak…a da ostanemo gladni. Kada jednom nestane hlebova pretpostavljam da ce stampati njihove slike da bi nas ishranili!”

26. Vice versa

Dzonatan je polako sve vise uvidjao da je od Trznice vlada slaba vajda, a velika glavobolja, pa je iz palate otisao razocaran i obeshrabren. Ako nista drugo, saznao je od ribarice da u ovom gradu postoji pristaniste, jer se jos uvek nadao da ce naci brod koji bi ga odvezao kuci.

Na uglu iza Trznice vlada, Dzonatan je opazio jednu zenu preterano nasminkanu i u tesnoj haljini koja je budno pratila svakog muskarca koji bi tuda prosao. Nesto dalje, video je i drugu u crnim mrezastim carapama i veoma kratkoj, drecavoj haljini. Ona je prijazno i drsko zurila u Dzonatana koji je dosao na pomisao da je upita nesto o ostrvu, ali pre nego sto je uspeo da otvori usta, policijska marica je dojurila iza ugla i naglo se zaustavila.

Nekoliko policajaca u plavom, iskocise iz kola i scepase obe zene.One su vristale , ali ih policajci vukuci i udarajuci ugurase u kola. Zalupise vrata, zakljucase ih i odose. Jedan od policajaca je ostao belezeci nesto u svoj mali crni notes koji je izvadio iz Dzepa.

Dzonatan je pomislio da bi bilo dobro da je policajac bio u blizini onda kada su ga opljackali. Zasto ih ima svuda samo ne tamo gde su potrebni? Mozda je ovo prilika da prijavi pljacku i da zatrazi pomoc.

“Izvinite gospodine, zeleo bih da prijavim pljacku”, odvazio se Dzonatan.

“To nije moj resor.”, odgovorio je policajac i ne pogledavsi ga.

Dzonatan se nasao u neprijatnoj situaciji. “A, koji je Vas resor?”

“Moralni”, odvratio je covek, “u odseku za moral mi se ne bavimo nemoralnim stvarima.”

“Pa, i pljacka o kojoj govorim svakako je nemoralno delo.” Ostavsi bez odgovora Dzonatan je upitao : “Zbog cega su te zene uhapsene?”

“Zar nisi mogao to da procenis po njihovom izgledu?”, covek je napokon podigao pogled sa svog notesa i ugledao Dzonatanovo zbunjeno lice.

“Te zene su krive zbog pruzanja seksualnog zadovoljstva ljudima, za novac. Za njih bi bilo mnogo bolje da su izvrsili razmenu sa njima.”

“Sta podrazumevate pod ‘razmenom’?”, upitao je Dzonatan, koji je vec zaboravio svoje probleme kada je covek poceo da govori o seksualnim zadovoljstvima.

“Hocu da kazem”, policajac je naglasavao svaku rec, “da je trebalo da zabavljajuj svoje partnere posto su sa njima rucale, popile pice, igrale, bile u pozoristu…a ne nakon sto su primile gotovinu. To bi bilo bolje za zajednicu i posve je zakonito.”

Dzonatan se jos vise zbunio. “Znaci da se gotovina nikad ne sme koristiti za seksualna zadovoljstva?”, upitao je.

“Naravno, ima izuzetaka. Na primer, gotov novac se moze koristiti samo ako je odnos snimljen i prikazan svima u gradu. U tom slucaju je to javan odnos, a ne privatan i on je u redu. Umesto rizika da budu uhapseni, ucesnici mogu cak da postanu poznati i da se obogate, sklapajuci ugovore.”

“Znaci, nemoralno je ako covek trguje seksom za gotov novac u cisto privatne svrhe?”, upitao je Dzonatan.

Ima naravno i izuzetaka.u privatnim novcanim transakcijama ,narocito kada su zene lepse obucene od ove dve smizle”nasmejao se. Kratkotrajni ugovori na jedan sat ili za jednu noc, nezakoniti su. Ali ako partneri sklope trajan ugovor ili za ceo zivot, tada se moze koristiti i gotov novac. Cinjenica je da roditelji ponekad stimulisu svoju decu da sklapaju takve ugovore. Oni koji teze da budu plemeniti skloni su takvom ponasanju. To se smatra zakonitim sredstvom da bi se neko uzdigao ili zastitio.”

Policajac je zavrsio sa belezenjem, pa je beleznicu stavio u torbu, a iz nje izvukao cekic i nekoliko eksera. “Da li bi mi pomogao?”

“Svakako”, rekao je Dzonatan, motajuci po glavi informaciju o moralu drustva, koju je upravo dobio. . Policajac se okrete i udje u obliznju radnju, a zatim pokupi neke daske sa plocnika i jednu pruzi Dzonatanu. “Evo, drzi ovaj kraj. Moram da zatarabim prozore i vrata na ovoj radnji.”

“Zasto treba da zatarabite radnju?”

“Radnja je zatvorena”, odvratio je agent vrskajuci zbog eksera koji je drzao u ustima, “jer je vlasnik okrivljen za prodaju skarednih slika. Sada trune u zatvoru.”

“Kakve su to skaredne slike?” upitao je Dzonatan naivno.

“Pa, skaredne slike su one na kojima je prikazana izvesna pokvarena i odvratna rabota.”

“Da li je vlasnik radnje sudelovao u toj odvratnoj raboti?”

“Ne, on je samo prodavao slike.”

Dzonatan je pomno razmisljao o ovome sto je cuo. Kada je policajac zavrsio sa ukivanjem dasaka preko vrata, upitao je : “Znaci da neko ko prodaje slike skarednog sadrzaja postaje kriv i za samu skarednu radnju?”

Sada je bio red i na policajca da se malo zamisli. “Pa, na neki nacin i jeste” odvratio je najzad. “Ljudi koji prodaju takve slike krivi su sto reklamiraju skaredne aktivnosti, jer potrosaci lako padaju pod uticaj, znas vec…”

Dzonatan se udario sakom po celu. “Sad mi je sve jasno. U tom slucaju mora da ste pohapsili i fotoreportere koji slikaju rat i ubijanje. Da li se i nasa stampa smatra krivom sto reklamira rat i ubijanje, jer objavljuje slike pobijenih ili onih koji ubijaju?”

“Ne, ne. Eh!” uzviknuo je covek i promasio ekser, udarivsi se cekicem po palcu. Tresuci palcem od bola, pokusao je da objasni svoje reci : “Seksualna aktivnost je skaredna. Seksom se bave samo perverznjaci. Pristojni ljudi osudjuju takve aktivnosti. S druge strane rat, pa, i ubijanje su stvari o kojima i pristojni ljudi i perverznjaci mogu da citaju. Svi mi citamo o takvim dogadjajima! U stvari fotoreportaza o ratu moze da bude i nagradjena u novinarstvu.”

Kada je i poslednji ekser bio ukucan, Dzonatan je posao uveren da je ovaj covek prezauzet da bi mogao da mu pruzi pomoc zbog neke tricave pljacke.

27. Vesele bobice

“Pssst. Da li zelis da se osecas lepo?” to je aljkavo odevena zena dosapnula Dzonatanu u prolazu. Gledala je nervozno oko sebe, a zatim ponovila iz stegnutog grla : “Da li zelis da se lepo osecas?”

Posle policajcevog misljenja o moralu, Dzonatan nije bio siguran da li treba da odgovori na zenino pitanje. Ali s’ obzirom da je Dzonatan bio iskren i osetljiv decko odgovorio je neduzno : “Zar ne zeli svako da se oseca lepo?”

“Podji sa mnom,” rekla je zena i zgrabila ga za ruku. Povela ga je zatim duz jednog sokaceta, pa kroz jedan taman, oronuo ulaz, sto je Dzonatana neodoljivo podsetilo na predjasnju pljacku, pa je pokusao da se odupre. Pre nego sto je mogao da ucini bilo sta, zena ga je uvukla u nekakav cumez, zatvorila vrata i zakljucala ih. Pokazavsi mu da sedne za sto, izvadila je iz tasne paklo cigareta i pripalila. Zatim je brzo povukla jedan dug dim.

Dzonatan se promeskoljio na neudobnoj stolici i upitao : “Sta zelite od mene?”

Ispustivsi dim zena je odvratila nabusito : “Hoces li…veselih bobica??”

“Sta su vesele bobice?” upitao je Dzonatan.

Zena je sumljicavo zackiljila. “Ne znas sta su vesele bobice?”

“Ne”, odvratio je Dzonatan, “i zbilja mislim da me one ne interesuju, hvala Vam.”

Tek sad zena je primetila njegovu pohabanu odecu. “Reci mi, ti nisi izgleda odavde, zar ne?” upitala je. “Ustvari ne, nisam,” rekao je Dzonatan uplasen da ga zena ne prijavi kao novopridoslicu.

Pre nego sto je uspeo da nastavi, zena je povikala nekom : “Lazna uzbuna! Dubi, izadji napolje.” Jedna zamaskirana vrata se najednom otvorise i uniformisani policajac udje, sepureci se. “Odakle li izvire sva ta policija?” upitao je Dzonatan.

Kako si,” rekao je policajac, rukujuci se uljudno za Dzonatanom. “Ja sam Dubi, a ovo je moja partnerka, Meri Dzejn. Zao mi je sto smo te prepali, ali mi smo tajni agenti, ukljuceni u akciju iskorenjivanja trgovine sa veselim bobicama.”

Obrativsi se Meri Dzejn on je dodao : “Umirem od gladi. Hajde da odobrovoljimo malo ovog jadnicka, da se malo okrepi.”

Oboje pocese da vade iz plakara razne kutije, pakete, tegle i flase.svih velicina i oblika. Kad je sve bilo otvoreno i servirano, poceli su da se posluzuju. Dzonatanu je posla voda na usta pri pogledu na tu gozbu, na kojoj je bilo svakojakih kolaca, svezeg hleba, butera, marmelade, kriski sira, cokoladnih bonbona i ostalih djakonija. Dubi zgrabi hrpu biskvita i premaza ih debelim slojem butera i Dzema sluzeci se samo prstima. “Navali”, rekao je sa punim ustima pokazujuci sirokim potezom ruke na sto.

Dzonatan uze parce hleba i poce halapljivo da jede, a zatim u malom predahu, ponovo upita : “Sta su vesele bobice?”

Meri Dzejn je usula sebi solju kafe, stavila tri kasicice secera i dok je dodavala gustu slatku pavlaku rekla je : “Vesele bobice su jedno ilegalno voce. Ako bi pokusao da ih kupis od mene, mogao bi da odes u zatvor na deset godina.” Meri Dzejn i Dubi se pogledase, a zatim grohotom zasmejase.

Dzonatan se skoro zagusio zalogajem i malo je trebalo pa da nadrlja. “Ali, cega ima loseg u tim veselim bobicama? Oboljeva li covek od njih ili mozda postaje nasilnik?”

“Jos gore od toga,” rece Dubi, brisuci rukavom buter i pekmez razmazan po licu. “Vesele bobice cine da se covek oseca dobro, te se jednostavno prepusti sanjarenju.”

“Odvratno,” rekla je Meri Dzejn, zapalila debelu cigaru i dodala je Dubiju, a zatim je promrmljala i uzela biskvit koji je premazala debelim slojem sira “to je samo bekstvo od stvarnosti”

“Da,” rece Dubi, popravljajuci opasac i mrmljajuci, jer su mu usta bila puna biskvita. Dzonatan jos nikada nije video nekoga da tako brzo trpa hranu u usta. “Mladi u danasnje vreme,” nastavio je Dubi “jednostavno ne osecaju odgovornost za sebe. Stoga kada se prihvate veselih bobica kao resenja, mi smo tu da ih vratimo u stvarnost : hapsimo ih i saljemo na robiju.”

“Zar je to u njihovom interesu?” upitao je Dzonatan, diskretno trazeci salvetu. “Naravno” odvratila je Meri Dzejn. “Hoces li malo viskija, Dubi?” Dubi joj je uz grimasu, doturio zamazanu casu, koju je ova napunila do vrha, sipajuci iz vrca. Vracajuci se zatim ponovo na temu, rekla je Dzonatanu : “Pa vidis, vesele bobice stvaraju kod coveka zavisnost.”

“Kako to mislite, zavisnost?, upitao je ovaj.

“To znaci da neprestano osecas potrebu da ih uzimas sve vise, tako da postajes zavistan od njih, da bez njih ne mozes da zivis.” Dzonatan je malo razmislio. “Mislite slicno kao sa hranom?” rekao je da se jedva culo, jer je istovremeno Dubi glasno podrignuo.

Dubi se priguseno smejuljio uzivajuci u svom drugom viskiju i povlaceci duboke dimove iz svoje cigare. “Ne, ne,” odgovorio je, “vesele bobice nemaju hranljivosti, cak mogu i da naskode. Hoces li mi dodati pepeljaru, Meri Dzejn?”

“A u slucaju kad vesele bobice naskode,” rece Meri uzevsi gutljaj kafe, posle cokoladne bonbone, “onda smo svi mi duzni da placamo za lecenje svih tih zavisnika. Vidis Savet guvernera nas je obavezao da zbog milosrdja moramo da placamo za lecenje svake osobe bez obzira na ozbiljnost oboljenja. Stoga bi nekontrolisano uzivanje veselih bobica predstavljalo veliko opterecenje za sve nas.”

Dzonatanu izlete : “Ako ljudi svojevoljno naskode sebi, zasto vi morate da placate za njihovu glupost?”

“Poreska obaveza”, rece Dubi. “To predstavlja humani cin. Savet placa za mnoge obaveze, kao, na primer, sto su nase plate, ili veliki zatvori. I nemoj da zaboravis da je prosle godine Odbor guvernera subvencijama morao da pomogne farmere, uzgajivace duvana i secerne repe, zbog slabe zetve. Porezi su takodje neophodni i u slucaju da se covek razboli. To za nas predstavlja cisto pristojnu, civilizovanu stvar. Dodaj mi so, molim te, Meri Dzejn.”

Meri Dzejn mu je dodala slanik klimajuci glavom u znak podrske, a zatim je pripalila drugu cigaretu o opusak prve. “S obzirom da smo obavezni da pomognemo svakom, moramo isto tako i da kontrolisemo svakog sta radi.”

“Mislite na sebe?” upitao je Dzonatan.

“Pa, ne bas mi licno, “rece Dubi otvarajuci flasicu koju je izvadio iz Dzepa i iz nje uzevsi par crvenih pilula i progutao ih. “Politicki prvaci u nase ime odlucuju sta je dobro ponasanje i ko mora da plati zbog toga sto se lose ponasa. Oni u tim odlukama ne grese ,dok bi to nama i moglo da se dogodi. Meri Dzejn, noces li par ovih pilula, da se malo smiris?”

“Hvala ti puno na tome ali ne”, odvratila mu je ljubazno i gurnula malu metalnu kutiju preko stola, dodajuci : “Moji mali ruzicasti mirovnjaci deluju sto puta brze. Probaj koju, ako zelis.”

Dzonatan je uputio novo pitanje : “Da li njihova mudrost utice na to da se ljudi ponasaju ispravno?”

“Bolje za ljude da tako bude!” proderao se Dubi i promeskoljio se u stolici. Uzeo je zatim jos jedan gutljaj viskija da bi progutao tablete i upiljio u Dzonatana : “Ako urade suprotno, mi ih u zatvoru naucimo da se ponasaju odgovorno!”Dubi je poceo da nagovara i ostale da mu se pridruze u picu. “Ne, hvala” rece Dzonatan i postavi novo pitanje : “Sta znaci odgovornost?”

Meri Dzejn je nasula malo viskija u kafu, a zatim mleko i secer. “Ne znam kako da ti… Ali, Dubi, bolje bi bilo da ti objasnis decku.”

“Hmmm. Da razmislim,” rekao je Dubi,zabacio se na stolici i povukao jedan dim. Delovao bi cak i mudro da umalo nije pao unazad. Uspevsi da povrati ravnotezu rece : “Odgovornost bi trebalo da znaci snosenje posledica za svoja dela. Da, da bas to! To je jedini nacin da odrastes, mislim da nesto naucis.” Dim je sve vise obavijao Dubija koji je sve zivlje puckao u nastojanju da svoje misli koncentrise na odgovornost.

“Ne, ne,” prekinula ga je Meri Dzejn. “To je previse sebicno”. Odgovornost bi trebala da znaci preuzimanje odgovornosti nad drugim. Znas vec…pripaziti na njih da se ne povrede, zastititi ih od sebe samih.”

“Postoji samo jedan nacin da se ova rasprava okonca” presekao je Dubi, ustajuci i pri tom obarajuci stolicu na pod. “Moramo da odvedemo decka do velikog islednika. On moze da mu objasni sta je odgovornost.”

28. Veliki islednik

Senke su postajale duze. Bilo je kasno popodne kada su Dzonatan i njegova dva pratioca, Meri Dzejn i Dubi, izasli na ulicu. Oni su isli sve dok nisu stigli do jednog travnatog parka, u koji su ljudi ulazili i skupljali se u jednom uglu. “Dobro je” rekla je Meri Dzejn, “poranili smo”. Uskoro ce pristici svi koji zele da cuju poruke Velikog. On je taj koji moze da odgovori na sva tvoja pitanja. Zatim su svo troje seli na jedan travnati brezuljak. Dubi, koji se prejeo i popio isuvise viskija, zaspa cim leze na meku travu. Meri Dzejn se pritajila. Svuda oko njih ljudi su zauzeli mesta uglavnom pod drvecem, sedeci u stavu iscekivanja.

Posle izvesnog vremena, jedna visoka ispijena figura, sva u crnom, usetala je u sredinu ovog skupa. Ta spodoba je lagano presla pogledom po licima ljudi koji su buljili u nju. Zamor je utihnuo; cak su i cvrcci u travi zamukli.

“Rat je mir! Neznanje je snaga! Sloboda je ropstvo!” povikao je covek, ciji je glas prozeo Dzonatana, koji je bacao pogled na masu, obuzetu strahopostovanjem. Pokazalo se da niko ni malo nije bio iznenadjen ili zbunjen tim recima.

Dzonatany gotovo nesvesno izlete : “Kako to mislite : sloboda je ropstvo?”

Veliki islednik je prodorno pogleda, kao da se pita : Ko je to? Ko se usudio da prekine tok njegovih misli? Niko se nije ni pomerio; jedino se culo lako sustanje lisca uzrokovano povetarcem. Tada je veliki islednik zarezao prema Dzonatanu i masi : “Sloboda je najveci teret koji covecanstvo mora da nosi.” Urlajuci iz sveg grla, covek je podigao ruke i ukrstio ih visoko iznad glave, “Sloboda, to su najtezi lanci!”

Dzonatan je bio uporan: “Zasto je sloboda breme?” On nije mogao da se obuzda, morao je da dokuci smisao tih reci.

Prisavsi mu u dva koraka, i nadnoseci se nad Dzonatanom, covek je nastavio : “Sloboda je ogroman teret za ljude. I sa bolom i uzasom, veliki islednik je povikao : “Slobodna volja ce vas u potpunosti naciniti odgovornim za vasa sopstvena dela!” Gomila je ustuknula pred njegovim recima, a neki su cak zatisnuli usi u strahu.

“Kako to mislite, odgovorni?” upitao je Dzonatan tiho.

Iznerviran njegovom upornoscu, islednik kao da se, najednom, odlucio za drugaciji pristup.. Nacas je izgledao kao da se smanjio a lice mu je primilo blag izraz. “Neki od vas, draga moja braco i mile sestre, mozda ne shvataju opasnost o kojoj govorim. Zatvorite svoje oci i zamislite jednu biljku. Glas mu je bio svecan i ubedljiv. . Svi su, izuzev Dzonatan cvrsto zatvorili oci i poceli da se koncentrisu. Islednik je sugestivno poceo da opisuje sliku okupljenima. “Ta biljka nije nista drugo do malo nezno zbunje, koje koren vezuje za zemljju. Ta biljka nije odgovorna za svoje delovanje. Ah, blazene li biljke! A sada, dragi moji, zamislite jednu zivotinju, simpaticnog malog vrednog misica, koji juri izmedju zasadjenih biljki u potrazi za hranom. Ovo stvorenje nije odgovorno za svoje postupke, jer sve sto mis uradi predodredjeno je od prirode. Ah, priroda. Srecna zivotinja! Ni ona ni biljka nikada ne pate zbog tereta neke odluke, jer ni jedno od njih nije suoceno sa mogucnoscu izbora i vrednostima. Stoga oni nikad ne mogu da pogrese!”

Nekolicina iz gomile je zaneseno ptvrdila : “Da, veliki islednice, da, da tako je. Covek u crnom najednom se uspravio, postavsi nekako visi i nastavio : “Otvorite svoje oci i pogledajte oko sebe. Ljudsko bice koje podlegne pred izborima i vrednostima, moze da pogresi. Pogresni izbori i vrednosti mogu da naskode i vama i drugima. Cak i osecaj moguce krivice moze da stvori osecaj patnje. A ta patnja predstavlja…odgovornost.”

Na te reci ljudi su pretrnuli i zbili se jos vise. Jedan decak koji je sedeo pored Dzonatana najednom je povikao : “O, molim te gospodaru. Kako da izbegnemo tu sudbinu? Reci nam kako da se otarasimo tog uzasnog tereta.”

“Za to je potrebno mnogo teskog rada, ali zajednicki cemo moci da savladamo tu uzasavajucu opasnost,” odvratio je covek u crnom i nastavio da govori tako tihim glasom, da je Dzonatan morao da se nagne ne bi li ga razumeo. “Verujte mi. Ja cu donositi odluke za vas. Tada cete biti oslobodjeni svih krivica i patnji koje sloboda sobom nosi. Ja cu preuzeti sve vase patnje na sebe.”

Islednik je tada visoko rasirio ruke i povikao : “A sad, napred, krenite svi zajedno i procesljajte sve ulice i sokake, zakucajte na svaka vrata, izborite se za svaki glas, onako kako sam vas naucio! Tako cu pobediti i u Savetu odlucivati u vase ime.” Masa je klicala u znak odobravanja, a zatim se rasula u svim pravcima. Ljudi su se gurali i cupali, svako u zelji da bude prvi koji ce se dokopati ulice. Dzonatanovi pratioci su zaboravili na njega, te su nestali zajedno sa ostalima. Ostali su jedino Dzonatan i veliki islednik. Dzonatan je posmatrao kako ljudi mahnito jure , a zatim se okrenuo prema coveku u crnom. Islednik je gledao nekud mimo Dzonatana, u udaljenu viziju buducnosti. Konacno je Dzonatan prekinuo sablasnu tisinu, uputivsi jos jedno, i poslednje pitanje : “Kakvu ce to vrlinu steci oni koji pravo svog odlucivanja prenesu na Vas?”

“Nikakva” odgovorio je islednik uz podrugljiv osmeh, “i to stoga sto vrlina moze da opstane jedino tamo gde postoji sloboda izbora. A moji sledbenici, moje stado ovaca, ce podrediti vrlinu spokojstvu. Sto se pak tice tebe, malecki, koji postavljas tolika pitanja, do cega je tebi stalo? Pomozi mi da pobedim na izborima i ja cu ti omoguciti stogod zazelis. Dozvoli mi da odlucujem umesto tebe i tvoja pitanja vise nece biti od vaznosti.”

Bez ijedne reci, Dzonatan se okrenuo i poceo da bezi, dok je iza njega odzvanjao smeh Velikog islednika.

29. Zakon gubitnika

Dzonatan je tumarao bez cilja, dok nije zacuo ujednaceni glasni jasan zvuk gonga, koji je odjekivao ulicama. Trudeci se da utvrdi odakle zvuk dolazi, skrenuo je u ulicu koja ga je vratila ponovo do gradskog trga, na kome je gomila vristala i urlala. Ubedjen da je u pitanju neka nesreca , on se prikljucio masi, koja se gurala prema platformi, na sredini trga.

Dzonatan se unezvereno obazirao, pokusavajuci u ocajanju da sazna sta se desava. Na platformi visokoj oko metar i po od zemlje, neko je vikao koliko ga je grlo nosilo : “U ovom uglu se nalazi , za proteklih pet meseci nepobedjeni sampion Internacionalnog radnickog sampionata, tezak 130 kilograna. Strasni tigar licno, Karl Marlou, zvani”Drobilica!” Prolomio se buran apolauz propracen uzvicima i zvuzducima. Malo po strani za cetvrtastim stolom za kartanje, je edan covek sa oziljkom na licu i spretno baratao gomilom papira i para : “Izvinite, gospodine” obratio mu se Dzonatan.

“Stavi svoj ulog, decko” prekinuo ga je covek sa oziljkom “imas svega nekoliko sekundi na raspolaganju pre nego sto zapocne sledeca runda.” U istom trenutku Dzonatana odgurnu zustra starica, koja tresnu svezanj novcanica na sto. “Pedeset na sampiona, brzo!” rekla je.

“U redu, gospodjo,” rekao je covek i opecatio kartu koju je otcepio iz knjizice. “Izvolite Vas talon”

Najavljivac u ringu je u tom csu povikao : “A u onom uglu tamo nalazi se izazivac tezak 150 kilograma, brdood misica, Kostolomac.”

Dzonatan se ponovo obrati coveku za stolom : “Da li je u pitanju neka nevolja? Hoce li biti borbe”?

“Borbe ce biti svakako, ali tesko da ce biti ikakve nevolje,” odvratio je covek iscerivsi se.”Nikad nam nije islo ovako dobro. U ovoj sredini, borba je pravi blagoslov.” U to se oglasio gong i covek je povikao : “Kladjenje je zavrseno!” Borba zapoce:oba borca behu spretna u izmenjivanju i eskiviranju udaraca.

Ne dizuci pogled sa novca, covek je ipak zapazio da je Dzonatan uznemiren zbog nasilja. “Cuj, sinko, nema potrebe da se uzbudjujes,” obratio mu se. “Obojica, i pobedjeni i pobednik, ponece kuci gomilu para. Oni znaju u sta se upustaju.”

“Koliko runda ce boksovati?” upitao je Dzonatan, osecajuci se nalagodno, dok se propinjao da vidi preko glava gledalaca.

“Sve dok se jedan od boraca ne ozledi,” povikao je covek da bi nadjacao galamu gomile. U tom casu se jedan takmac oboren na pod jakoim udarcom. Covek sa oziljkom je prebrojavao novac i stavljao ga u metalnu kutiju.

“Zasto moraju da se bore dok se jedan ne povredi?” upitao je Dzonatan.

“Pobedjeni mora da bude krvav ili da mu bude nesto polomljeno da bi mogao da dobije nagradu. Pobednik dobija svoj deo od udela na kladjenju, kao i u svakoj borbi, zar ne?

“Pa … pretpostavnjam da je tako”odvrati Dzonatan nesigurno.

“Ovo je najpopularnija vrsta takmicenja na ostrvu stoga sto se desi da pobedjeni da dobije vise para nego pobednik.”

Dzonatan je iskolacio oci od cuda : “Mislite da svako, poput nekog neiskusnog takmicara kao sto sam ja, moze da se obogati ako izgubi?”

“Sto je manje iskusan, to bolje. Ali ne moze bas svako da se ukljuci u igru.” odvratio je i zagledajuci Dzonatana pazljivo, upitao : “Da li si ti produktivno zaposleni radnik u ovoj zajednici? Treba da imas unosan posao, kao ulog, da bi mogao da izazoves sampiona?”

“Pa, ovaj, ne, nisam zaposlen,” rekao je Dzonatan prilicno zbunjen. “Ne shvatam zasto bi zaposleni rizikovao posao, ako bi izazvao sampiona?”

“Zar nikada nisi cuo za Zakon gubitnika?” upitao je covek.

U tom trenutku svuk gonga. je oglasio kraj runde.Gomila se stisala, pa su Dzonatan i covek mogli da razgovaraju ne nadvikujuci se. “Gde si bio do sada decko?” upitao je covek u cudu. “Nije bas svako spreman da uskoci u ring, ali nekima i zaigra srce, jer veruju da mogu postati novi sampioni. Osim toga Zakon gubitnika obezbedjuje mnoge beneficije. Pobedjeni u borbi ne mora vise da brine ni o plati ni o ceni lekarskih usluga”

“A zbog cega?” zapita Dzonatan.

“Stoga sto u Zakonu za gubitnike stoji da poslodavac mora da snosi lekarske troskove. Poslodavac takodje mora gubitniku da daje platu, kao da je jos uvek kod njega zaposlen. Do pojave Zakona o gubitnicima nije bilo nadahnute borbe.”

Dzonatan je iztezuci vrat, uspeo da preko gledalaca, vidi jednog od boraca skljokanog u uglu ringa, kome su pomocnici kvasili lice. “Zar poslodavac nije duzan da placa odstetu za povrede koje se dese na poslu?” upitao je. “Kakve veze ima posao za ovim borbama? Kako to Zakon gubitnika moze da primora poslodavca da placa odstetu za povrede koje nemaju nikakve veze sa poslom?”

“Nas Savet guvernera je o tome dugo razmisljao .” odvratio je covek. “Guverneri veruju da ne bi bilo privlacno da povredjeni radnik sam snosi troskove lecenja, iako on iskljucivo snosi odgovornost za to, jer se sve to zbilo u toku njegovog slobodnog vremena. Savet je odlucio da kadgod se radnik povredi, iz bilo kojih razloga, njegov poslodavac snosi troskove lecenja.”

“Vlasnici su se verovatno protivili tome,” rekao je Dzonatan.

“Naravno da su se protivili. Vecina ih je cak bila misljenja da je pogresno svaliti odgovornost na njih za bilo kakvu vrstu povrede. Smatrali su da onaj ko je kriv za nesrecu , treba da bude odgovoran.. Jer po njihovom miisljenju , u suprotnom, zakon bi podsticao nesmotrenost.”U tom casu starica je prisla stolu drzeci svoje talone za kladjenje. Ona je cula sta je covek rekao o Zakonu gubitnika. “Nisu bas svi sefovi bili misljenja da je taj zakon bio tako los”, rekla je. “Nekolicina je smatrala da to predstavlja predhodnicu zakona kompanija-gubitnik.”

“Sta je sad pa to?” upitao je Dzonatan, naprezuci se da je cuje, i pored sve vece galame u publici.

“Neki od poslodavaca su trazili prijem kod Saveta upravnika,” nastavila je starica, guzvajuci nervozno svoje tikete za kladjenje. “Zatrazili su od Odbora da se ustanovi zakon kompanija-gubitnik, baziran na istim principima kao i radnicki zakon gubitnika. Preduzece koje izgubi sve radnike zbog povreda trebalo bi da ima prava na svoj uobicajeni dobitak, iz istog razloga.”

“Da, bas tako mu i dodje”, slozio se covek sa njom. “Medjutim, niko nije kako da se nadje novac za to.”

“O, , nasli su oni resenje ” odvratila je starica. “Niko to nece morati da plati .Zvanicnici su rekli da ce odstampati jos novca”.

“Policija,” povikao je neko u gomili. Covek za stolom je brzo strpao novac u kutiju, zatvorio je, sklopio astal i nonsalantno, kao da je jedan od gledalaca, stao da posmatra sta se dogadja na ringu.

Dzonatan je pogledom pokusao da otkrije prisustvo policije. “Sta se dogadja? Zar je kockanje protivzakonito?” upitao je.

“Jedino privatno kockanje”, odgovorioje covek pribrano. “Odbor upravnika ne voli konkurenciju.”

U tom trenutku gong se ponovo oglasio i publika ponovo pocela da bodri takmicare.

30. Stan(i) pani

sto se vise Dzonatan udaljavao od gradskog trga, ulice su poetajale sve mirnije. Dok je tako tumarao ulicama, sunce je vec pocelo da zalazi. tako da je vecina gradskih zitelja vec bila u svojim domovima. Dzonatan, se uvi u svoj poderani kaput, sve teze koracajuci duz nemih redova kuca, Najednom je opazio grupu bedno odevenih ljudi, okupljenih ispred tri zgrade koje su bile oznacene sa A, B, C.

Zgrada A je bile prazna, i nalazila se u jadnom stanju, malter je bio opao, prozori polomljeni, a sva preostala okna prljava i pocadjala.. Na ulaznim stepenicama zgrade B sedela je grupa scucurenih ljudi. Iz kuce se cula vika, a na sva tri sprata z Na prozorima i balkonima se neuredno susio ves , obesen o raznorazne stapove. Izgledalo je da ce se kuca raspasti, jer je u njoj sve vrvelo od mnogih stanara. Poslednja je bila zgrada C, cista, besprekorna, uredno odrzavana i prazna, kao i prva. Oprani prozori su bljeskali pod zracima zalazeceg sunca, a zidovi bili glatki i cisti. Najednom je Dzonatan osetio da ga je neko povukao za rukav. “Reci”, upitala ga je mlada zena prijatnog izgleda, “da li znas nekoga ko iznajmljuje stan?”

“Zao mi je”, odvratio je Dzonatan, “ja nisam odavde. Zasto ne pogledate u ove dve prazne zgrade?”

“To ne mogu” rece zena. Skromna haljina joj nije bas najbolje pristajala. pa ipak, Dzonatanu je ucinila veoma lepom..Pozeleo je da joj pomogne da nadje stan.

“Zasto da ne?” rekao je Dzonatan. “Cini mi se da su prazne.”

“Da, moja porodica je zivela u zgradi A, sve dok Savet guvernera nije sproveo Uredbu o kontroli stanarine.”

“Sta je kontrola stanarine?”, upitao je Dzonatan.

“Ne tako davno, moji roditelji, a i mnogi drugi, zalili su se da vlasnici zgrada stalno podizu kiriju. Istina, novopridoslice su pristizale iz raznih delova ostrva, ali tata je smatrao da nije fer da mi zbog njihovog doseljavanja treba da placamo vecu kiriju. Tako je on u saglasnosti sa ostalim stanarima zahtevao da Savet guvernera zabrani da vlasnici podizu stanarina. Oni su to i ucinili .Angazovali su mnoge inspektore i sudije, da sprece vlasnike da krse Uredbu.”

“To je u redu, i verujem da jsu stanari bili zadovoljni kontrolom stanarine,” rekao je Dzonatan.

“Isprva, sve je bilo u redu, tako da je tata isprva bio siguran da se cena naseg krova nad glavom nece povecavati. Stvari su se medjutim promenile kada su vlasnici prestali da zidaju nove zgrade, a za odrzavanje starih nisu vodili mnogo racuna.”

“Sta se onda dogodilo?”

“Vlasnici su rekli da su cene svemu porasle : opravke, obezbedjenje, plate sefova, komunalije, porezi i slicno. Posto se kirije nisu smele povecavati, uskracivali su sve sto su mogli”. “Porezi su se takodje povecali?” upitao je Dzonatan.

“Verovatno da bi bili placeni inspektori,” odvratila je zena. “Savet moze da sprovede kontrolu stanarine, ali jos nisam cula da se nesto desilo sa kontrolom poreza. Tako su svi vlasnici ubrzo postali omrznuti”

“Zar nisu bili omrznuti i pre toga?”

“Pa, tati nije bilo drago sto mora da placa kiriju vlasnicima, ali da dokle god je bilo puno stanova na raspolaganju, vlasnici su bili primorani da se lepo ophode sa ljudima da bi ih privukli da se u njih useljavaju. Uglavnom su bili ljubazni i trudili se da stanovanje ucine privlacnim. Vesti o losim vlasnicima su se brzo sirile i ljudi bi ih izbegavali. Moglo bi se reci da su dobri vlasnici imali stalnu klijentelu, dok su losi imali stanare koji su se cesto selili, tako da su im stanovi dugo zvrjali prazni. Kada se ustalila praksa kontrole stanarine, tata je rekao da su se svi pozlili” nastavila je devojka ocajno i sela na ivicnjak, a Dzonatan joj se pridruzio. “Tako su troskovi stalno rasli, a stanarine ne. Da bi smanjili gubitke, vlasnici su poceli da stede na odrzavanju. To je naljutilo stanare i oni su se pozalili inspektorima, koji su vlasnicima razrezali kazne. Posle izvesnog vremena vlasnici su jednostavno napustili zgrade, da bi izbegli dalje troskove. Broj udobnih stanova se smanjivao, a lista ljudi koji su trazili stan povecavala. Losi vlasnici napokon nisu vise morali da brinu o neizdatim stanovima.”

Dzonatan prosto nije mogao da poveruje da su vlasnici jednostavno napustili svoj posed. “Neki vlasnici su jednostavno zatvorili kuce i otisli?”, upitao je. “Tacno tako. Niko ne moze da podnese veci trosak od onoga sto moze da dobije , osim Savet guvernera. Savet ima nameru da preuzme imovinu i vodi poslove uz pomoc subvencija.”

“U cemu je tu problem ?” upitao je Dzonatan.

“Jer ne mogu da odluce na koji ce nacin sve to da plate. U slucaju da povecaju poreze, mnogi ce vlasnici biti prinudjeni da stave katanac na zgrade. Ako stampaju pare inflacije ce opet dokusuriti vlasnike. Jedino im ostaje da pozajme novac i prepuste nekom buducem Savetu da sve to plati.”

“A sta je sa zgradom B i svim tim ljudima?” upitao je Dzonatan u zelji da joj pomogne, “Zar ne biste mogli u njoj da nadjete slobodan stan?”

“Ona je prepuna i niko se ne usudjuje da je napusti. Lista cekanja je strasna. Kad je stara gospodja Vitmor umrla, trebalo je samo da vidite tu svadju onih bez stana. Tukli su se i vikali jedni na druge ne bi li se dokopali prvenstva na listi. Sin Bes Tvid napokon dobio stan iako ga niko nije opazio u redu toga dana. Moja porodica je jednom pokusala da deli stan sa Mek Majklovima, ali su inspektori rekli da je to protiv stambenih propisa.”

“Sta su stambeni propisi?” upitao je Dzonatan.

Zena, koja je delovala mnogo zrelije nego sto bi se ocekivalo od njenih godina , pogledala ga je umorno : “Pa, vidis Savet guvernera odredjuje propise o nacinu zivota u svakoj zgradi odgovrajuci broj porodica. broj sudopera, odgovarajuci broj vecea”. A zatim je dodala zajedljivo : “Tako smo se nasli na ulici gde nema nicega, cak ni krov nad glavom.”

Dzonatan je obuzela malodusnost. dok je razmisljao o zeninoj nevolji. Tada se setio trece zgrade, potpuno nove i prazne. To je moglo da bude resenje za njen problem. “Zasto se ne uselite u zgradu C, koja je odmah do ove, prepune?”, upitao je.

Zena se nasmejala gorko : “To bi bilo krsenje propisa o zonama, krsenje mesnih propisa.”

“Propisi o zonama?” ponovio je Dzonatan, i zatresao glavom kao da nastoji da smesti sve propise u glavi.

“Savet na svojim mapama grada povlaci linije, tako da je ljudima dozvoljeno da preko dana rade s jedne strane linije, a nocu, dok spavaju moraju da budu s druge strane. Zgrada C se nalazi na strani na kojoj se preko dana radi. Zgrada C je lepa, a i blizu je, cak joj je odobren i specijalni poslovni zajam od strane Saveta. Uobicajeno je da se poslovne zgrade nalaze na suprotnoj strani grada, pa svako mora ujutru i uvece da prevali dugacak put. Oni kazu da je to dobra rekreacija, a i stimulise gradski prevoz”.

Dzonatan je piljio u neverici u prepunu stambenu zgradu smestenu izmedju dve prazne zgrade. “Kakva zbrka”, pomislio je, a zatim upitao saosecajno : “Pa sta cete sada da uradite?”

“Danas smo pozvani na veliku zabavu koju organizuje Savetnica Tvid za sve beskucnike. Obecala je puno igara kao i besplatan rucak ” “Kako je velikodusna” rece Dzonatan. “Mozda bi mogla da vas pozove da stanujete privremeno kod nje , dok ne nadjete nesto.”

“Tata je jednom pitao, a ona je odgovorila da bi to bila milostinja , a milostinja je ponizenje. Rekla je da je daleko dostojanstvenije da je ponovo izglasamo, te da dobijemo stan na racun poreskih obveznika. A dok se to ne ostvari, mogao bi da mi se pridruzis na besplatnom rucku?”

31. Banda demokrata

Iznenada, na kraju bloka zgrada, neko je poceo da vice : “Evo demokratske bande! Demokratska banda! Bezi u zaklon.”

“Bezi, bezi!”, viknuo je covek koji je projurio pored Dzonatana, kao da mu je sam djavo za petama. Jedna mlada zena poskoci sa izrazom na licu. “Moramo da se sklonimo, odavde!”, rece ona nervozno.

Svet koji je bio okupljen oko stambene zgrade razbezao se na sve strane. Citave porodice, ocevi, majke sa decom, vukuci jedno drugo, jurili su niz stepeniste, dok su neki bacali stvari sa spratova prijateljima, koji su ih dole prihvatali. Sakupivsi stvari i decu zazdili bi niz ulicu.

Za nekoliko trenutaka ulica je bila potpuno prazna. Samo oni najsporiji, obicno sa decom ili sa zavezljajima u rukama, mogli su se jos videti kako beze dalje od izvora nedace. U zgradi, na drugom kraju bloka, izbio je pozar; jedna radnja se bila zapalila. Jos uvek, nepomican , Dzonatan je uhvatio jednu mladu zenu za ruku i upitao : “Zasto su svi tako zaplaseni?”

Zena je tako snazno povukla ruku da ga je podigla na noge. “To je demokratska banda! Bilo bi bolje da sto pre kidamo odavde!”, povikala je.

“Zasto?”

“Nemamo vremena za pitanja”, vikala je zena. “Ta, pusti me, oboje ce nas uhvatiti”. Ali Dzonatan se nije dao niti je pustao zeninu ruku. “Ko?”, upitao je.

“Pa, demokratska banda! Oni uhvate svakog na koga naidju pa zatim glasaju sta ce s njim. Mogu ti uzeti novac, mogu da te zatvore, pa cak i da te nateraju da im se pridruzis. Njih nikakva sila ne moze zaustaviti.”

Dzonatanu pocese da naviru misli : “Gde li je sada ta sveprisutna policija? Hoce li zakon zastititi ljude od takvih bandi?”

“Cuj, bezimo sada, a pricacemo kasnije”, rekla je zena izvijajuci se, ne bi li se iscupala iz Dzonatanovih ruku.

“Imamo jos vremena, reci mi brzo”,.

“U redu”, rekla je zena, zabrinuto bacajuci pogled preko njegovog ramena. “U pocetku, kada je osnovana ta banda, policija ih je predavala sudovima zbog kriminala. Banda se tada branila tako sto je govorila da oni jednostavno primenjuju princip zakona vecine, zakon na kojem se sve zasniva. Tvrdili su da se zakonom sve odredjuje…zakonitost moralnst, sve!”

“Da li su ih osudjivali?” upitao je Dzonatan.Ulica je bila potpuno prazna.

“Da li bih sada ja morala da bezim da su oni osudjeni? Sudije su ih oslobodile sa 3:2. Od tada banda slobodno ganja svakog, kao i sve one od kojih su brojno nadmocniji.”

“Kako mozete i dalje da zivite u ovakvom gradu?” povikao je Dzonatan, shvatajuci besmislenost zakona i obicaja. “Mora da postoji nacin da se od toga branite!”

Jedina odbrana od demokratske bande je da se stupi u drugu nadmocniju bandu.”

Potom Dzonatan polete niz ulicu, sa zenom, koja ga je vukla za ruku.

32. Sila

Dzonatan i njegova saputnica su trcali otprilike pun sat, penjuci se uz stenovitu uzvisicu, da bi najzad stigli visoko iznad grada gde su bili bezbedni.I poslednji zraci sunca gubili su se daleko na horizontu i na sve strane dole u gradu , pocese da se pale vatre. Do njihovog skrovista dopirali bi povremeno udaljeni krici i uzvici.

“Ne mogu dalje”, rekla je mlada zena sva zadihana. Njena duga, kestenjasta kosa, koja joj je padala preko ramena, bila je sva zamrsena.

Zadihana, ona se naslonila na drvo, ne bi li dosla do daha. I sam iscrpljen, Dzonatan je seo naslonivsi se na jednu stenu. On je opazio da je zena u toj ludoj trci pocepala haljinu.

“Pitam se sta li se dogodilo sa mojima”, rece ona tuzno.

“Tragicno je sto se stalno oko neceg borite. Steta sto nemate vladu koja bi sacuvala mir”, dodao je Dzonatan.

Mlada zena je sela pored njega. :”Mislim da si pogresno razumeo”, rekla je tesko disuci i pokazala u pravcu odakle je dopirala vreva. “Jer otkad je sveta i veka ljudi su bili upucivani da jedni drugima otimaju. A sta mislis, ko ih je tome ucio?”

Dzonatan se namrstio “Mislis da ih je neko ucio da je upotreba sile u redu?” upitao je.

“Ne samo neko. Vecina sveta se uci tome na primerima iz svakodnevnog zivota!”

“A zasto ih Savet guvernera ne spreci u tome”, dodao je Dzonatan. “Zato vlada i postoji, zar ne, da zastiti narod od nasilja.”

“Savet je sila”, rekla je mlada zena jasnim glasom, “od koje, u vecini slucajeva, ljudi moraju da se cuvaju.” Bockajuci ga kaziprstom ona rece : “Slusaj, Kad neko pozeli tudje stvar sta cini da bi je se dokopao?” “Pa, oni bi ili mogli da pokusaju sa ubedjivanjem ljudi”, rekao je Dzonatan.

“Da. Ili…?”

“Ili..ili, bi mogli da im plate?”

“Da, i to je vid ubedjivanja. A sad jos nesto.”

“Hmmm. Da se obrati vladi za zakonitost.”

“Bas tako” odvratila je zena. Dzonatan se setio svih prilika u kojima je zeleo da dobije pomoc od vlade. Setio se Trznice vlada.”Ne moras ni da platis, niti bilo koga da ubedjujes”, nastavila je devojka “nije potrebno ni da se oslanjas na dobrovoljnu saradnju svojih sunarodnika. Ako pridobijes Savet guvernera, nudeci im svoj glas ili mito, tada mozes i ostale prisiliti da cine ono sto zelis.”

“Ali, ja sam mislio da je vlada ta koja objedinjuje drustvo”, rece Dzonatan.

“Bas naprotiv, moc kojom prisiljavamo druge, unistava zelju za saradnjom. Vecina postize ono sto zeli, a manjina mora da se prikloni. Manjina ostaje nezadovoljna i ozlojedjena, jer je sila vecine zakonita i ona nekog cini bogatim, a mnoge siromasnim.”

Pokazujuci Dzonatanu na vatre dole, mlada zena rece : “Pogledaj grad. Drustvene niti su se pokidale u borbi za vlast.Svuda na ostrvu grupe koje izgube bitku, danas, sutra ce razocarane presvisnuti. Oni ne zele da se odreknu upotrebe sile, oni zele da budu ti koji ce je koristiti.”

33. Lesinari, prosjaci, varalice i kraljevi

Jadni nas Dzonatan Galibl. Sedeo je zbunjen svim onim sto mu se dogodilo odkako je postao zrtva bure. Njegova avantura se pretvorila u zbunjjuci sukob vrednosti i moci . Ovo ostrvo ga je zbunjivalo i primoravalo da se bori protiv povreda svih vrednosti koje je cenio.

On je uvek verovao ljudima, a drzavnu vlast je smatrao postenim starateljom. Pretpostavljao je da svako ko radi ima postene namere. Medjutim, sada nije vise bio siguran u to. Boreci se sa mislima, Dzonatan je skoro sasvim zaboravio na svoju pratiteljicu, koja je iscrpljena utonula u dubok san.. Zatim je poceo da se penje, verujuci da ce sa vece visine lakse naci put do dole. “Ljudi”, mislio je, ogorcen. “Neprestano nasrcu jedni na druge, prete jedni drugima, hapse jedni druge, porobljavaju i pljackaju jedni druge. “Uskoro je, veruci se uz liticu i hvatajuci se za malo busenje, stigao na vrh i ugledao grad ispred sebe. Sa te strane, ocigledno nije bilo moguce sici dole, stoga je nastavio dalje, preko jedno manje strme litice, koja je vodila kroz sumu. Sto se vise peo uz blagu strminu planine, drvece je bilo sve redje. Uskoro je nestalo i busenja i ostala gola stena. Utom se pojavi i pun mesec i jasno mu je obasjao put. Vazduh je bio svez i prijatan. Konacno se uspeo na sam vrh, na kome je bilo samo jedno suvo drvo bez lisca, na cijoj se jednoj grani smestio, veliki, odvratni crni lesinar. “Oh, ne” prostenja Dzonatan, jer je ocekivao malo lepsu dobrodoslicu. “To je moja sreca. Pobegnem iz doline lesinara, da bih nasao mir i sta nalazim? Pravog lesinara.”

“Pravog lesinara” odjeknuo je iznenada dubok, hrapav glas. Dzonatan se sledio i ociju razrogacenih od straha poceo da istrazuje svaki pedalj zemlje pred sobom. Srce mu je snazno bubnjalo u usima. “Ko je to rekao?”, upita drhtavim glasom.

“Ko je to rekao?” podrazavao ga je hrapavi glas, koji mu se ucinio kao da je dopirao sa drveta. Dzonatan je posmatrao lesinara koji je i dalje mirno sedeo. “Da li je moguce, da ova ptica govori poput papagaja? Ovde nema nikog drugoga. Ali, lesinari ne umeju da govore.” Tada je pomislio na to da su sve stvari na ovom ostrvu pomalo cudne, pa, prema tome zasto ne bi mogla da se nadje i ptica koja govori?

Dzonatan je poceo polako da se priblizava drvetu i njegovom crnom stanaru. Na ptici se ni jedno pero nije pomaklo. Dzonatan je imao cudan osecaj da ga ona posmatra, iako nije mogao da joj vidi oci.

“Da li si se to ti obratila meni?” upitao je, nastojeci da mu glas zvuci pribrano.

“Ko bi drugi?” odgovorio je lesinar. Dzonatanu zaklecase kolena i on skoro pade. Ipak se odrzao na nogama i promucao : “Ti…ti, umes da govoris?”

“Naravno,” odvratila je ptica. “Isto kao i ti, samo sto ti izgleda ne znas sta pricas.”

Ptica je malko nakrivila glavu i dodala, optuzujucim tonom : “Na sta si zapravo mislio kada si rekao da si napustio dolinu lesinara?”

“Z-z-zao mi je. Nisam mislio nista uvredljivo,” pravdao se Dzonatan. “Ti svi ljudi, dole, jednostavno su tako okrutni i brutalni jedni prema drugima i ja sam se samo slikovito izrazio. Podsetili…su me, ovaj…na…”

“Lesinare” dovrsila je ptica i napela krila. Dzonatan je bojazljivo klimnuo glavom. Lesinar je zagraktao i zatresao velikim krilima, a zatim se ponovo umirio. “Tvoj problem, decko,” rekao je, “lezi u tome sto se isuvise cesto zavaravas recima. Moras da verujes delima, a ne recima.”

“Ne razumem,” ubacio je Dzonatan.

“Po tebi se cela ova zemlja sastoji od lesinara. Hm! Da je to istina, ovo bi ostrvo bilo mnogo bolje no sto je ustvari.” Ptica je ponosno izvila svoj dugi vrat : “Ti jesi dosao na ostrvo lesinara, prosjaka, varalica i kraljeva, ali ti ne prepoznajes prave vrednosti jer si zavaran nazivima i imenima. Naseo si na najstariji trik i prikljucio se slavlju zla.”

“Nema tu prevara”, pokusao je Dzonatan da se brani ” lesinare prosjake i slicne lako je razumeti. Odakle ja dolazim, lesinari kljuju kosti mrtvih. To je odvratno.Prosjaci su jednostavni i neduzni, varalice pametni i smesni…u neku cak ruku vragolasti. Sto se tice kraljeva i clanova kraljevske porodice,” nastavio je Dzonatan, dok su mu oci sijale od uzbudjenja , “oni zive u divnim palatama i nose skupocenu odecu. Svi ih vole…i svi zele da budu kao oni. Kraljevi sa svojim ministrima upravljaju zemljom i stite nas sve. To nije obmana.”

“Nije obmana?” rekao je lesinar i Dzonatanu se ucinilo kao da se ptica smeska:”Uzmimo lesinara, koji jedini poseduje istinitu plemenitost. Lesinar je jedini koji cini nesto korisno.”

Velika crna ptica je izduzila ponosno svoj goli vrat i upiljila se u u Dzonatana. “Kadgod neki mis ugine iz stale, ja to pocistim. Kadgod neki siromasak umre u sumi ja pocistim. Obezbedjen mi je obrok i svakome sam od koristi. Na mene niko me mora da uperi pusku da bi me primorao da uradim svoj posao. Da li mi neko za to kaze hvala? Ne, jer moje usluge se smatraju prljavim i poganim. I tako odvratni lesinar mora stalno da podnosi verbalne uvrede. Tu su zatim i prosjaci” nastavio je lesinar. “Oni nista ne prizvode i ne koriste nikom osim sebi. Ali nikog i ne diraju. Oni uspevaju da opstanu. njihovi dobrotvori su moglo bi se reci ubedjeni da im dobro ide , pa ih ne diraju. Varalice su najprepredenije i zauzimaju visoko mesto u poeziji i legendi. Oni uvezbavaju prevaru i uporno varaju druge,na svoj nacin. Varalice ne vrse koristan rad…izuzev sto nas uce nepoverenju i umetnosti obmane.”

Istezuci se i zabacujuci krila unazad, lesinar je duboko udahnuo. Slab zadah trulezi osetio se u nocnom vazduhu. ” Naposletku, imamo kraljevstvo. Kraljevi nemaju potrebe ni da prose ni da varaju, mada to cesto cine. Kao pljackasi, oni, grubom silom, kojom raspolazu, oduzimaju tudje plodove. Oni ne stvaraju nista, ali pak sve kontrolisu . I ti, naivni moj putnice, duboko postujes to kraljevsko velicanstvo, dok lesinara prezires. Ako posetis neki anticki monument,” nastavio je poucno lesinar, “reci ces da je taj kralj bio veliki, jer se na njemu nalazi ispisano njegovo ime. Medjutim, i ne pada ti na pamet koliko sam ja lesina morao da pocistim dok se taj spomenik gradio”

“Slazem se da su izvesni kraljevi u proslosti bili zlikovci”, rekao je Dzonatan, “ali u danasnje vreme biraci izglasavaju svoje vodje u Savet guvernera. Oni su drugaciji zato…zato jer su izabrani.”

“Izabrani savetnici su drugaciji? Ho – o!” promuklo graknu lesinar. “Tvoji izabrani savetnici nisu nista drugo do kraljevi s cetvorogodisnjom vladavinom i princevi sa dvogodisnjim mandatom. Oni su kombinacija prosjaka, varalica i kraljeva, Oni mole i spletkare da bi dobili glasove i donacije; laskaju i varaju u svakoj prilici; sepure se ostrvom kao vlastodrsci. A kad uspeju u svojim nastojanjima, mi ostajemo kratkih rukava”

Dzonatan je zacutao. Zatim je bacio pogled u dolinu i ceznjivo klimnuo glavom : “Voleo bih da odem nekuda, gde je drugacije no ovde. Da li postoji takvo mesto?” Rasirvsi krila, lesinar je skocio sa drveta i uz tup udar slete pred samog Dzonatana. Dzonatan je ustuknuo zaprepascen velicinom ptice. Kada se nadnela nad njim , bilo ja gotovo dvostruko veca.

“Voleo bi da vidis mesto gde su ljudi slobodni; gde su stvari uradjene ispravno i gde se sila primenjuje samo u cilju zastite? Zeleo bi da vidis zemlju gde se predstavnici vlade pokoravaju istim pravilima i zakonima kao i svi ostali.”

“O da!” zudno je povikao Dzonatan.

Lesinar je pazljivo proucavao decaka, stojeci tako blizu da je Dzonatan mogao da vidi njegove velike oci. Cinilo mu se kao da mu Cita misli, pokusavajuci da otkrije znake iskrenosti. “Mislim da to moze da se uredi. Popni mi se na ledja,” rekao je najzad lesinar, pognuo se malo, rasirivsi pera na repu.

Dzonatan se dvoumio, prisecajuci se da mu je malopre bilo receno da mora da veruje delima, a ne recima. Koja su to dela bila opravdanje, da svoj zivot poveri krilima divovskog lesinara? Savladan radoznaloscu, Dzonatan se pazljivo uhvatio za perje i smestio se u meko ulegnuce izmedju krila.. Samo sto je obgrlio njegov ljuspasti vrat , osetio je kako se napeo.. Lesinar je zatim, nezgrapno poceo da grabi dugackim koracima, zateturao se malo i oni se vinuse ka nebu.

Lebdeci nad ostrvom, dok mu je vetar duvao u lice, Dzonatan je uzivao. Bleda svetlost zore najavljivala je dolazak novog dana, a svetla u gradu su se lagano gasila. Nepregledni okean se prostirao pred njima.

“Kuda li idemo?” pomislio je.

34. Povratak

Sa Dzonatanom, bezbedno smestenim na njenim ledjima, velika ptica je lako kruzila iznad ostrva. Posto je odredio smer, lesinar se vinuo ravno put izlazeceg sunca. Jak vetar u rep pomogao mu je da ravnomerno leti, sto je uljuljkalo iscrpljenog decaka, koji je utonuo u dubok ali nemiran san.

Sanjao je kako trci duz uzane ulice, gonjen mnogim senkama. “Stani decace”, vikale su senke. Uspanicen, Dzonatan je ocajnicki nastojao da trci brze. Jedna prilika je istrcala ispred ostalih : Ledi Tvid. Osetio je njen vreli dah za vratom, dok je pruzala svoje debele prste da ga dohvati. I tada ga nagli udar trze iz sna. “Sta, gde smo?”, upitao je Dzonatan, drzeci se za gusta pticija pera.

“Ostavicu te na ovom zalu,” cuo je lesinara, “a ti nastavi na sever, jos otprilike jednu milju, a tada ce ti biti lako da se orijentises.”

Sleteli su na obalu, cija je okolina , mada nejasno, bila Dzonatanu poznata od ranije. Gusto busenje morske trave povijalo se pitomo preko dugackih dina zlatnog peska dok je okean izgledao siv i hladan, na mestu gde je zapljuskivao obalu. Oprezno sisavsi sa ptice Dzonatan je u casu shvatio gde se nalazi.

“Ja sam kod kuce!” uzviknuo je i potrcao uz pescane nagibe plaze, a zatim se naglo zaustavio. “Ali ti si rekao da ces da me odvedes tamo gde se postupa i radi ispravno,” obratio se Dzonatan ptici.

“Rekao sam”, odvratila je ptica.

“Ali ovde se tako ne radi,” zavapio je Dzonatan.

“Za sada ne, ali ce biti tako ako ti to budes odlucio. Cak i suncano tropsko ostrvo ne predstavlja samo po sebi raj, sve dok ljudi na njemu nisu u istinu slobodni.”

“Oni na Korodi su zaista verovali da su slobodni ljudi,” rece Dzonatan.

“Veruj delima, a ne recima,” podsetio ga je lesinar. “Ljudi ce biti u zabludi da su slobodni sve dok rade onako kako im se nalozi. Sloboda se stavlja na probu kad ljudi rese da budu drugaciji.” Dzonatan se najednom uznemirio i nervozno vrteci izvukao jednu trsku iz zemlje i stao da je zabada u pesak. “Kako bi stvari trebalo da izgledaju? Problemi su mi poznati, ali sta je sa resenjima?”

Lesinar je ostavio Dzonatanovo pitanje bez odgovora, doterujuci svoje perje. Kada se najzad ocistio i zagladio, lesinar se zagledao put mora i upitao : “Decace, da li te interesuje vizija buducnosti?”

“Pretpostavljam”, odvratio je Dzonatan.

“To je problem. Vladaoci imaju viziju i prisiljavaju i druge da u nju veruju.

“Ali, zar ja ne trba da znam sta ce biti sa mnom?”

“Sa tobom, mozda, ali ne i sa drugima.” Lesinar se okrete ponovo prema Dzonatanu, lagano poskakujuci i grebuci zemlju kanDzama. “U slobodnom drustvu cevek se uzda u vrline, i otkrica. Na hiljade stvorova u potrazi za licnim ciljevima, svojim stremljenjima stvorice daleko bolji svet nego sto bi ti mogao da zamislis. Usmeri se prvo u svojim nastojanjima, a plemeniti zavrsetak ce uslediti.”

Dzonatan sumnjicavo upita : “Da li je to objasnjenje?”

“Dovoljno je znati sta vladaoci ne treba da cine.”

Kao da ga je nesto ozarilo u dusi, Dzonatan je rekao : “Znaci, ako vladalac dopusti ljudima da zive slobodno, oni ce pronaci resenja i za najteze stvari? U slucaju, pak, da ljudi ne uzivaju slobodu, oni ce se, verovatno, suociti sa neocekivanim problemima. Mislim da sam shvatio, ali nisam siguran da ce iko da mi poveruje.”

“U tvom je interesu, da tako radis, bilo da ti veruju ili ne. A tvoji istomisljenici ce ici tvojim putem.”

Lesinar je krenuo prema moru, pozelevsi mu sve najbolje.

Dzonatan je posmatrao veliku pticu kako onako ogromna uzlece u visinu. Nekoliko trenutaka kasnije, nestala je na tmurnom nebu. Dzonatan je krenuo duz obale prema severu. Kasnije se toga puta nije mnogo secao, izuzev stalne skripe peska i vetra koji ga je sibao po telu. Prepoznavsi kameni kanal, na ulazu u svoj rodni grad, Dzonatan se ubrzo priblizio drvenoj prodavnici, koja se nalazila na kraju luke.

“Ljudi sa novim idejama i novim proizvodima ne bi trebalo da budu uhapseni,” mislio je Dzonatan, rezimirajuci utiske sa puta. “Ljudi…pa, ljudima bi trebalo dozvoliti da rade po svom nahodjenju, pod uslovom da oni to isto dozvole i svojim susedima. cini se da je to posteno.”

Koracao je nekako svecano, pitajuci se zasto ljudima pada tesko da ostave druge na miru. “Sloboda izbora dovodi do zrelosti pa cak i do napretka i moc jedino treba da zastiti slobodu izbora.” Duboko zamisljen Dzonatan je vrteo glavom : “Ali, isuvise cesto moc se koristi da bi se oduzela sloboda izbora. A onda,” ponovo mu je u usima odzvanjao veliki islednik, “bez slobode izbora nema ni vrline.”

Visok i mrsav Dzonatanov otac je pleo konopac na tremu. Oci mu se u cudu razrogacise. kada je ugledao sina “Dzone”, povikao je, “Dzone, decace gde si bio? Megi, pogledaj, nas decak se vratio kuci!”

Majka, koja je izgledala malo starija pre njegove avanture privukla ga je u narucje i dugo ga tako drzala. Zatim ga je malo i blago odgurnula i rukavom obrisala oci : “Pa gde si bio mladi gospodine?” I ne dajuci mu vremena da odgovori, upitala ga je : “Jesi li gladan, Dzone?”

Kada je pojeo i poslednju krisku toplog hleba koji je majka ispekla, Dzonatan je odahnuo i zavalio se u svoju stolicu. Svi su bili radosni zbog ponovnog vidjenja. Dzonatan je pricao roditeljima o svom putu na ostrvo Koroda, nastojeci da izbegne neverovatan susret sa lesinarom. Staru prodavnicu i prostorije za stanovanje obasjavao je plamen vatre. Dzonatanova izduzena senka poigravala je na zidu. “Pa, sine, omatorio si” rekao je otac, gledajuci ostro u Dzonatana, “Nameravas li opet da nestanes”?”

“Ne tata,” odvratio je Dzonatan. “Dosao sam da tu i ostanem. Ovde kod nas, ima toliko toga da se uradi.”

POGOVOR

Filosofija ove knjige zasniva se na principu privatnog vlasnistva. Vi ste gospodar svog zivota. Ako biste to opovrgli, to bi znacilo da neko drugi polaze vece pravo na Vas zivot od Vas. Niko drugi, ni pojedinac ni grupa ne moze da polaze pravo na Vas zivot niti Vi mozete da polazete pravo na zivot nekog drugog.

Vi postojite u vremenu : u buducnosti, sadasnjosti i proslosti. To je zivotni manifest, proizvod Vaseg zivota i slobode. Gubitkom zivota gubite i svoju buducnost. Ako izgubite slobodu, gubite svoju sadasnjost. Ako gubite slobodu i proizvod svog zivota znaci da ste izgubili i deo proslosti u kojoj ste to stvarali.

Proizvod Vaseg zivota i slobode je Vasa imovina. Vasa imovina je plod Vaseg rada, proizvod Vaseg vremena, energije i talenta. To je onaj deo prirode kojem dajete upotrebnu vrednost. Tudju imovinu mozete koristiti dobrovoljnom razmenom i uz obostranu saglasnost. Dvoje ljudi koje slobodno razmenjuju svoja dobra cine to iz neke koristi, jer inace to ne bi radili. Jedino oni licno imaju pravo da za sebe donesu takvu odluku.

Ponekad se neki ljudi koriste silom i prevarom da bi nesto uzeli od drugih, bez njihove saglasnosti i pristanka.

Koristeci se silom da biste nekom oduzeli zivot je ubistvo, oduzeti slobodu je porobljavanje, a oduzimanje imovine je pljacka. Nije vazno da li to cini jedna osoba, ili vecina ugrozava manjinu. Ponekad to cak cine ugladjeni zvanicnici .Rezultat je u svakom slucaju isti.

Vase je pravo da stitite sopstveni zivot, slobodu i sopstvenu imovinu od nasilnicke agresije drugih. Mozete i nekog drugog zamoliti za pomoc da biste se odbranili.

Ali nemate pravo da posegnete za silom da biste drugima ugrozili zivot, slobodu ili imovinu. Prema tome, nemate pravo da od nekog trazite da u Vasu korist upotrebi silu protiv nekog drugog.

Ljudi imaju pravo da biraju svoje vodje, ali nemaju pravo da namecu vladare drugima. Bez obzira na koji se nacin vlast bira, i oni na vlasti su samo ljudska bica i njihovi zahtevi i prava ne mogu biti veca od prava ostalih ljudi. I ma kako mastovito se naziva njihovo delovanje na primer : izvrsenje, opsta vojna obaveza, oporezivanje, vlast nema pravo da ubija, porobi ili pljacka ljude. Ne mozete im dati prava koja ni sami nemate.

Posto je zivot Vas, Vi ste za njega i odgovorni. Vi svoj zivot niste uzeli u najam od nekog ko je od Vas zahtevao poslusnost, niti ste Vi neciji rob da bi se od Vas zahtevalo zrtvovanje.. Vi sami sebi odredjujete ciljeve prema sopstvenom vrednovanju. I uspeh i neuspeh su potrebni stimulansi u ucenju i razvoju. Kada radite za nekog drugog, ili on za Vas, to ima svoju vrednost samo ako je taj rad dobrovoljan i uz obostranu saglasnost. Vrlina moze da opstane samo u uslovima slobodnog izbora.

To su osnovi istinski slobodnog drustva. To nije samo najpravicnija i najhumanija osnova za svaku ljudsku aktivnost, vec i najbliza etici. Ima resenja za probleme koji nastaju zbog vlada koje se koriste silom. Resenje je u tome da ljudi u svetu prestanu da zahtevaju od vladinih zvanicnika da u njihovo ime primene silu. Zlo ne dolazi samo od zlih ljudi, vec i od dobrih ljudi koji tolerisu upotrebu sile kao sredstva za ostvarivanje svojih ciljeva. Na ovaj nacin dobri ljudi su kroz istoriju prepustali moc losima . da budu zli.

Imajuci poverenja u slobodno drustvo bolje je usredsrediti se na procese otkrivanja trzisnih vrednosti nego na neku nametnutu viziju ili cilj. Zahtevati od vlasti da nametnu svoje viddjenje je odraz lenjosti ,a sve to moze imati strasne posledice.. Da biste postigli slobodno drustvo potrebna je hrabrost u razmisljanju, govoru , pregalastvu.a narocito onda kada je je mnogo lakse nista ne preduzimati.

Pitanja po poglavljima

Izazivaci nereda:Koja je svrha rada?Da li su pronalasci za ustedu rada dobri ili ne? Zasto? Na koga to utice? Koji su eticki problemi? Da li se sve to ikada desava i u realnom svetu?

Svece i kaputi:Da li je korisno ili ne sto ljudi besplatno koriste suncevu svetlost i energiju? Da li je dobro da ljudi uvoze jeftine proizvode iz drugih zemalja? Zasto?Koje su eticke implikacije?

Policija za hranu:zasto bi neko placao farmerima da nesto ne uzgajaju? Kakve bi posledice to izazvalo u pogledu cena i snabdevenosti trzista hranom? Kako to utice na siromasan svet? Koji su eticki problemi?

Prica o ribi:zasto ljudi ne vode racuna o stvarima koje pripadaju svima? Da je ribar bio vlasnik jezera , da li bi imao vise razloga da brine o ribama? Da li bi on bacao otpad u jezero?

Kada kuca nije dom:Kada je opravdano da politicari nekome oduzmu kucu?Ako neko moze legalno da oduzme ,koristi, kontrolise ili unisti kucu koju je neko drugi sagradio, ko je u tom slucaju stvarni vlasnik?Koji su eticki problemi?

Premesteni iz svoje prirodne sredine: Da li ljudi moraju da placaju porez na zooloski vrt? Na sta je Dzonatan mislio kada je rekao:”Ako neko zeli nikoga da povredi , s koje strane ograde je bolje da bude?”.Koji su eticki problemi u pitanju?

stampanje novca:Da li je potrebno ili ne stampanje velike kolicine novca? Zasto su neki srecni ili nesrecni sto se velika kolicina svezeg novca pusta u opticaj? Ima li razlike izmedju falsifikatora i zvanicnih stampara novca? Koji je eticki iproblem?

Masina za snove: Kako se mogu prevariti prevaranti? ciji se san zaista ostvario u ovoj prici?

Kupovina moci: sta je podmicivanje?Koja je razlika izmedju legalnog i nelegalnog mita?Da li politicari mogu legalno da podmicuju svoje glasace? Da li donatori u vreme izbornih kampanja mogu legalno davati mito politicarima? Koji su eticki problemi?

Na smrt osudjeni berberi:Na sta se mislilo pod:” sirenjem kriminala”?.Sta se moze desiti nekome ko se odupire hapsenju? Koji su eticki problemi?

Svadje u biblioteci:Da li je potrebno ljude hapsiti zato sto ne zele da placaju za knjige koje ne vole da citaju? Da li je izbor knjiga za javnu biblioteku neka vrsta propagande ili cenzure? Koji su eticki problemi?

Nije vazno:Koji problem nastaju kada se umetnost finasnira iz poreza? Koji su eticki problemi?

. Paviljon od posebnog znacaja:Z asto su svi ucesnici u igri mislili da su na dobitku ?Da li su zaista bili dobitnici?Zasto su organizatori paviljona bili zadovoljni?Da li treba od ljudi zahtevati da ucestvuju u takvim karnevalima?

Ujka Samta:Da li ujka Samta daje onoliko koliko i uzima?Zasto se ljudi ne zale kada im on odnosi stvari iz kuce? Da li bi se ljudi normalno zalili na lopove ako bi im ovi vracali deo ukradenih stvari? Zasto? Do kojih promena je doslo kada su vlasti preuzele organizovanje bozicnjih praznika?

Kornjaca i zec:Da li postoji neka paralela izmedjju price i sadasnjeg monopola poste? Da li je posteno da svi placaju postarinu bez obzira na to kuda se salje pismo? Da li postanski monopol omogucava laksu kontrolu gradjanstva? Da li bi trebalo dozvoliti konkurenciju?Da li ne? Zasto?

Daj mi tvoju proslost ili buducnost:Da li su vas zivot, sloboda, imovina isto sto i proslost, sadasnjost i buducnost? Da morate da birate izmedju novca i zivota , cega bi se odrekli? Zasto? sta je razbojnica htela da kaze sa:”Poreznici ce procerdati vise Vaseg novca za godinu dana nego sto ce od Vas u celom Vasem zivotu ukrasti svi lopovi na slobodi?”,

Trznica vlada:Zasto je covek prodao jednu od svojih krava i kupio bika? Koje su razlike i slicnosti izmedju vlada koje su se ponudile coveku? Da li se clanovi vlada ikada tako ponasaju u stvarnosti?

Najstariji zanat na svetu: Zasto ljudi zele da znaju svoju buducnost?Zasto ljudi veruju onima koji im proricu buducnost ?Kako bi saznanje o buducnosti moglo uciniti ljude bogatim i mocnim?

Bez proizvodnje:Da li bi voleli da budete placeni da ne radite? Zasto je ljudima zvanicno ponudjeno da im bude placeno da ne proizvode? sta on proizvodi?

Aplauzometar: Da li bi bilo logicnije da se politicki lideri biraju prema raspolozenju glasaca, a ne prema broju glasova? Zasto Opsta partija izjavljuje:” Mi verujemo u ono u sta vi verujete!”

Prema potrebi:”Kada je svet obrazovanja isti , a kada se razlikuje od sveta proizvodnje? Kakvi bi bili rezultati obrazovanja kada bi se najslabijim ucenicima dale najbolje ocene ?Da li je opravdano prisiljavati ljude da uce o vrlinama slobodnog drustva ? Da li ljudi treba da placaju lose nastavnike?

Plata za greh:Koji su sve razlozi sto su ovi ljudi uhapseni zato sto su radili? Ko je zbog toga dobro, a ko lose prosao? I zasto? Koji su eticki zakljucci?

cija je ta sjajna ideja:Da li neko moze da bude vlasnik izvesne ideje? Da li patenti osiguravaju pronalazacima zasluzenu dobit? Da li je moguce odrediti cija je prvobitna ideja ?Da li pronalazak daje pravo na monopol? Da li potrosaci imaju vise stete ili koristi od patenta? Po cemu bi se trziste razlikovalo kada ne bi bilo patenta? Koju korist od patenta imaju vlast, investori i pravnici?

Za starije:Prevaricu te ako me ne castis:Zasto su ljudi trazili da se hleb ostavlja u korpu? Zasto predstavnici vlasti nisu stavljali hleb u korpu? sta bi bilo dobro resenje u slucaju velike korpe za hleb?

Vice versa: Da li je dobrovoljna seksualna aktivnost zlocin? Da li je zlocin prodavati slike sa takvim sadrzajem? Da ili ne? Zasto? Da li su takve aktivnosti u suprotnosti sa zakonom? Zasto jesu ili nisu? Ko se u konkretnom slucaju koristi pretnjama i nasiljem ? Koja je prava definicija zlocina ? Koje su eticke implikacije?

Vesele bobice: Koja je razlika izmedju legalne i nelegalne droge? Da li Vi imate pravo da radite nesto sto drugi smatraju stetnim za Vas? Da li nekoga treba prisiljavati da placa tudje greske? Koje je znacenje odgovornosti? Da li neko moze da”odraste” ako mu se ne dozvoli da gresi? Ko o tome odlucuje? Da li clanovi vlade “odrastaju”ako prave greske u Vase ime? Koje su eticke posledice?

Veliki islednik:Da li ljudi zele da izbegnu odgovornost?Da li ima u tome neke opasnosti sto se politicarima prepusta da donose odluke u ime naroda? Da li je coveku neophodan izbor da bi dosao do vrline? Da li su izbor i vrlina potrebni drustvu?

Zakon gubitnika: Kada je opravdano ,a kada nije da neduzni ljudi placaju za nevolje drugih? Da li ce ljudi manje ili vise paziti da se ne povrede ili imaju gubitke ,ako znaju da ce to drugi nadoknaditi? Da li je to vazno?

Stan(i) pani: Koga i kako pogadjaju zakoni koji se odnose na kontrolu stanarina, stambenu izgradnju i lociranje? Koje su eticke implikacije?

Demokratska banda: Kada je opravdano da jedna osoba drugoj silom uzima novac? Da li je u redu da vecina ljudi nadglasa nekog i da mu silom uzima novac ? sta jos vecina moze da uradi ?Koje su eticke implikacije? Da li to ima veze sa realnim svetom?

Sila:Da li je bolje koristiti se silom ili ubedjivanjem pri resavanju socijalnih problema? sta ce verovatnije stvoriti konflikt ili harmoniju? Kada je u politici opravdana upotreba sile?

Lesinari, prosjaci ,varalice i kraljevi: Od koga ima vise koristi , od lesinara, prosjaka, varalica ili kraljeva? Koji su najmanje korisni za drustvo?Da li je vise verovati delima ili recima?Zasto?

Povratak:Da li je moguce ili pozeljno da covek zivi u drustvu koje ne prihvata podsticanje sile ili prevare? Da li bi predstavnici vlasti trebalo da zive po istim standardima kao i svi ostali clanovi drustva? Da ili ne? Zasto? Koji je proces otkrica u slobodnom drustvu? Moze li cilj da opravda sredstvo?

Podaci o autoru

Ken Skuland je profesor saradnik za ekonomiju i politicke nauke na Hawaii Pacific University. Pre toga bio je upravnik odseka za postdiplomske studije na programu za proucavanje poslovanja u Japanu pri Chaminade Universitu u Honolulu i direktor programa za ekonomiku i poslovanje na Hawaii Loa College-u.

Posle zavrsenih studija na Georgetonjn University, bio je zaposlen kao ekonomista u medjunarodnoj trgovinskoj komori pri U. S. Department of Commerce, i u Beloj Kuci kao specijalni predstavnik za trgovacke pregovore.

Skuland je potom napustio drzavnu administraciju i posvetio se prosveti, proucavajuci poslovanje i ekonomiku u Sheldon Jackson College na Aljasci. Takodje je predavao na Hakodate University u Japanu i napisao Shogun’s Ghost (Sogunov duh) : Neosvetljena strana japanskog obrazovanja.

Dozivljaji Dzonatana Galibla poceli su kao serija na programu Vienjpoint, na radio stanici KHVH u Honolulu. Kasnije su emitovani kao radio drama na stanicama KABN i KCANj na Aljasci. Knjiga je nagradjena medaljom DzorDza Vasingtona za kontakte sa publikom i ekonomsko obrazovanje od strane fondacije za slobodu u Valley Forge. Ova knjiga je prevedena na nekoliko stanih jezika ukljucujuci : ruski, norveski, litvanski, holandski, rumunski, srpski.i makedonski.

O izdavacu

Sam Slom je predsednik Small Business Hawaii Inc. (SBH) koje se bavi unapredjivanjem , obrazovanjem kadrova, i uspesnim predstavljanjem Havajske male privrede. SBH je osnovano 1976. godine od strane Ledz Brodie kao privatno udruzenje nezavisnih preduzeca sirom drzave Havaji, na bazi nesticanja profita. SBH trenutno ukljucuje 3000 clanova poslovnog udruzenja i ne prima nikave subvencije od strane drzave; ono je pobornik slobodne trgovine.

Obrazovanje je glavni cilj preduzetnistva Small Business Hawaii. Ova organizacija odrzava katedru za predavanja koja su na raspolaganju skolama, ucestvuje u poslovnom programu projekta “Dostignuca mladih”, pomogla je finansiranje televizijske serije “Sparks!”i dodeljuje stipendije i druge privatne skolarine studentima i obrazovnim ustanovama u drzavi Havaji.

Primeri iz poslatih pohvala za knjigu

“Vasa knjiga je prosto fantasticna!Cak ni maloj deci se ne bi mogle te stvari bolje objasniti.Pokusajte to sa nasim KONGRESOM”

Vince Miller, predsednik Internacionalnog drustva za licne slobode.

“Divna knjiga za promovisanje ideje nerestriktivne trgovine za mlade ljude.”

Karl Hess ,autor knjige “Kapitalizam za decu”

“Dozivljaji Dzonatana Galibla” je vrlo impresivna knjiga u vreme kada je sve vise mladih privuceno stripovima, animacijom i ilustrovanim knjigama, pristup koji Vi dajete predstavlja najbolji nacin za sirenje nasih ideja.”

Toshio Murata ,Yokohama College of Commerce

“Oduvek ste bili uspesni u prikazivanju osnova ekonomije u formi lako razumljivoj i primenljivoj u praksi.Sudeci po uspesnoj izdavackoj delatnosti Small Business Hawaii napreduje i donosi uspesne plodove.”

George Roche , Hillside College

“To je zadivljujuce!Vidim uticaj Bastije, Fon Misa i Pata Paulsena.

Gene Berkman , Renessaince Books

“Vasa knjiga o Dzonatanu Galiblu je divna.Nameravam da je koristim u svojim casovima engleskog jezika.”

Motofumi Kuze , ISIL Japan

“Dzonatan Galibl je izvanredna, dobro napisana knjiga.”

Honjard Ahmanson, Irvine California

“Divan pokusaj! Vrlo zabavno i posvecujuce.”

Njalter Block , Fraser Institute

Ken Schoolland

Avanture Dzonatana Galibla:

Medju lesinarima, prosjacima, varalicama i kraljevima

Rukovodilac izdavackog projekta

Tomislav Krsmanovic

Kompjuterska priprema i tehnicko uredjenje

Radmilo Racic, Ozrenska 13, Beograd

Prevodilac

Eduard Banfic

Lektori

Dragoslav Nikolic Micki

Jelenka Sreckovic

Jezicka adaptacija

Jelenka Sreckovic

Ilustracije

Tiffany Catalfano

Izdavac i stamparija

Zadrugarska 14 A, Zemun